Farma šljama

Jednom prilikom je u ovom prozoru bilo riječi o kreativnim televizijskim emisijama koje nas na ekranima naših malih televizijskih prijemnika mogu zadesiti. Onima koji ne prate na času preporučujem arhivu.
Oskar za idiote, svevideći VB za one koji vole da voajerišu i FARMA za sve one koji vole da kombinuju to dvoje.
Pročulo se za Barajevo kao onomad za Barandu. Da vam operem šajbu?

Skupili su, opet neki opasni producenti, gomilu personala, manje ili više poznatog širim narodnim masama i nameračili se da iste te mase zamlaćuju jedno stotinak dana.
Narod k'o narod, daj mu 'ljeba i igara i oni svi srećni. Tamo se neko igra, za to vrijeme evrići samo kapaju na njihove račune, a narod gleda i onda ne misli ni na svjetsku krizu, ni na svinjski grip, ni na ručak ni na večeru, ni na mamu ni na tatu i briga ih što Mađarska nema more. Samo je Farma bitna.

Personal koji se bavio farmerisanjem nastupao je u sastavu:
Ana Nikolić, u narodu poznatija kao " 'oću da te gledam dok se ljubiš sa njom", sama za sebe izjavila "rodila me majka GLUPU". U Barajevo zalutala... ili došla kao Cezar :Veni, vidi, dozvoli, otidni... Došla, ušla, vidjela, pomirisala, pa preko tarabe... Odeeee...
Nikola hadži-Nikolić, tipičan primjerak umišljenog beogradskog djeteta. Niko ništa ne zna, ja sve znam, a ako neće da bude kako ja kažem, ja brate, odo'... Tako je i bilo, malo trpio, malo više pametovao i ode i on... A, da... za one koji ne znaju ko je Nikola, on je čuveni pjevač još čuvenije grupe 357...
Saša Ćurčić - Đani, poznat kao čovjek sa talentovanim nogama i srazmjerno netalentovanom glavom. U posljednje vrijeme redovni i pasionirani učesnik RIJALITI ŠOU PROGRAMA, u prevodu 'leba bez moTike, ili "sve što mi date, ja ću, brate, da potrošim"... i tako... Bio malo, družio se sa drugarima, otvorio im kafanu, na žurkama polupao šta je stigao, visio po gredama... a onda se, brate, smorio i otišao...
Zoran Radojković-Pile, čuveni zastupnik firme Fešnekst-mekleft-nekst i borac za svoja prava. Nekad se znalo za njega čak do inostranstva, a danas ga znaju čak do Sarajeva, pa je svoj boravak u Barajevu iskoristio ne bi li još jednom osvrnuo pažnju javnosti na svoju pojavu... Radio je i vikao "JAAAA RADIM!!!". Čuven po tome što je bio poznat i što je dva puta ispao sa Farme.
Olja Crnogorac, nekad manekenka i model, pomoćnica Ognjena Amidžića u Jutanem... danas... učesnica Farme. Izašla jer je "jedina normalna" u tom "sanatorijumu"... Upamćena po... khm...
Dajana, misica i pjevačica u pokušaju. Čuvena po tome što je zemljakinja Siniše Mihajlovića. Prije izašla nego što je ušla... Upamćena po tome što je napala Topalka koji joj je udijelio kompliment.
Boško Ničić, predsjednik opštine Zaječar. Zaslužni stanovnik Farme, poznat kao prvi gazda u istoj. Ostao bi do kraja, samo da je htio.
Marina Perazić, upamćena po hitu "poješću sve kolačiće" i po tome što je svoju prijetnju sprovela u djelo. Profesionalni učesnik serijala Farma u okruženju. Djecu izdržava od tih honorara. Neotporna na hranu, osjetljiva na pomen kilaže. Da su joj dali zadatak da kopa nos rekla bi da je to najteži posao na svijetu. Zasužila orden za sve i svašta. Dupeuvlakač. Svi su krivi, osim Viktorije. Viktorija joj je divna.
Snežana Mišković - Viktorija, nekada dama jugoslovenskog R'N'R-a, danas žena u godinama, narušenog ugleda i srazmjerno naprednim kompleksima. Sklona verbalnom nasilju, katkad i fizičkom. Došla da nas podsjeti da postoji i da priprema album. Dobro kuva 'lebac i pogaču. Još bolje se svađa.
Branko Babović - Đuro Palica, bivši-sadašnji Kursadžija, glumac po zanimanju. Poznat po ulozi Srga Robokapa u crnogorskoj seriji "Oriđinali". Na Farmi srušio famu o crnogorskoj ljenosti.
Dragica Radosavljević - Cakana, poznata po izvedbama narodnih pjesama "Ječam žela Kosovka devojka" i "Moj golube". Bivša rukometašica. Dokazala da joj je nadimak dao neko pristrasan. Vođa kuhinjskog klana, mnogo zayeban lik. Prgav igrač. Na farmi pokazala da zna da kuva, da zakuva, da ispljuje, da izvrijeđa, da se svađa, da tračari, da spletkari...
Marko Đurovski, poznat kao sin bivšeg fudbalera Milka Đurovskog. Neuspjeli fudbaler. Muzičar u pokušaju. Na Farmu došao sa "specijalnim zadatkom" - postati popularan po izvatavanju manekenke. Ostao upamćen po tome što mu je "zadatak" i upalio.
Sandra Obradović, model. Na Farmu došla da postane poznata, viđena, slavna... Taktika "povataj se sa Markom, narod to voli, glasaće za tebe" je u potpunosti upalila. Ne zna ili neće da pere suđe, zna i hoće da ponavlja pet naučenih rečenica. Voli da pjeva, a ne zna. Upamćena po tome što ništa ne odbija, a i čulo se za nju.
Tomislav Jovanović - Toma Panters, narodu u Beogradu poznat kao vlasnik splava, a narodu van Beograda postao poznat sa hitom "Kakvu ženu imam...". Pasionirani ljubitelj svinjetine i ostalog mesišta. Ne dira nikoga dok ga neko ne čačne i radi šta mu se kaže. Voli "đinđi-linđi i svjestan je da je sve to samo "šou biznis".
Svetlana Tanasić - Big Mama, izdanak Zvezda Granda. Podlegla uticaju vođe kuhinjskog klana. Sklona svađama, slaba sa tolerancijom i živcima. Vrijedna.
Maja Nikolić, učesnica muzičkih festivala, dobitnica raznih nagrada i društvenih priznanja. Posljednjih godina traži posao i muževe po inostranstvu. Pjeva po kući. Kad je nervozna pjeva van svih tonaliteta. Fetiš su joj štiklice. Naročito voli da lupka njima o pod dok ostali spavaju. Provokator. Učesnica 997/1000 svađa na Farmi.
Saša Jovanović, novinar. Široj javnosti poznat kao novinar raznolikih tabloidnih časopisa. Najširoj, kao učesnik VIP VB-a. Rodom sa Karaburme. Drug Ace Lukasa. Ubjeđen da je sve što radi ispravno. U stanju je da izbljuje najgore stvari i da se nakon toga izvinjava. Često ga boli "organ". Povremeno sklon nasilju. Toleranciju traži ali je ne pruža. "Oče naš" zamuckuje. Ostaće upamćen po tome što je JEDINI imao PETLJU da isječe Maji štiklu. Gdje Sale stane, tu štikla ne raste.
Igor Lazić-Niggor, muzičar. Član bivšeg sastava Monteniggers. Pozitivac. Umjetnik u duši. Vlado Georgiev mu je drug, Tijana Dapčević drugarica. Bio poznat mnogo prije njih. Dobro kontroliše emocije. Ne naročito vrijedan, al' se trudi. Svađa se samo kad mora. Zaslužni stanovnik Farme.
Dragana Šarić - Baby Doll, došla na Farmu na poziv organizatora. Radi šta zna, ostalo se ni ne trudi. Čim neko krene da je vrijeđa i bude prost odma' prelazi na "vi". Ostaće upamćena po tome što je posebnu pažnju posvećivala magarcu Okiju, šetajući ga i pjevajući mu "Somewhere Over The Rainbow".
Tijana Dapčević, najbolji makednoski proizvod namijenjen srpskom muzičkom tržištu. Na Farmu došla kao mirotvorac i samo djelimično ispunila zadatak. Bar je pokušala. Idiote niko ne može pomiriti, pa makar to bila i Tijana.
Milan Topalović - Topalko, vicešampion Zvezda Granda. Miran, staložen, radi svoj posao najbolje što zna, u tuđi se ne petlja, ćuti i ne kači se ni sa kim. Pobjednik Farme.

I sad... dok se gomila manje ili više poznatih ljudi glođe oko toga "ko je srao van rupe", zašto Maja lupa štiklama, zašto suđe opet nije oprano kako treba i ko je opet ušao u blatnjavim čizmama, običan narod sa pažnjom gleda i uz prvu jutarnju kafu raspravlja da li im je Maja "dobro rekla svima", koliko je Bebi sinoć popila, po kojim su se dijelovima tijela mazili Marko i Sandra, šta se desilo iza prekrivene kamere i ko će u svom tom haosu pobjediti...
Pri tom, vrlo je diskutabilno da li je Tijani zaista nedostajao njen, tada devetomjesečni, sin, ali je sigurno da će po Maju doći njen vjerenik, e, sad, da li Milo ili Jan... to nema veze...

Još jednom, lakše je brinuti o drugima, makar ti drugi bili sasvim obični mediokriteti, nego o sopstvenom životu...

ALO, NARODE????

Вјечност...

Никада...

...те нећу напустити
...нећу престати да те волим
...нећу дозволити да нас ишта растави

Увијек...

...ћу те вољети
...ћу бити ту за тебе
...ћеш имати мјесто у мом срцу

Заувијек...

...ћемо бити пријатељи
...ћемо бити заједно

...док нас смрт не растави...

...а онда се увијек појави нека "смрт"...
...неко нови, бољи...
...нека нова играчка је увијек занимљивија од оне старе...
...заборав брише старе завјете...
...и тако у круг...

.... А Рим је и даље главни град...
...као и првог дана...
...исти...
...вјечан...

...само он...

?

Кад порастем...

...бићу љекар,
...бићу глумица,
...бићу учитељица,
...ја ћу бити возач аутобуса,
...а ја ђубретар!

Ја ћу бити астронаут,
ја ћу бити кувар,
а ја пјевач!

Ја ћу, кад порастем плесати,
ја ћу бити кошаркаш као Владе Дивац,
ја ћу пливати као Чавић,
а ја ћу дриблати као Роналдињо!

Кад порастем писаћу пјесме,
за мене ће чути чак у Америци,
упознаћу своје идоле
и остварићу све своје снове.
Остаћу вјеран својим пријатељима,
никада нећу заборавити одакле сам кренуо,
новац уопште није важан,
ја живим за оно у шта вјерујем.

...само још да повјерујем у то што причам...


...тада се можда створи шанса и да одрастем...

Тата, је л' ми овај чико мама?

Тако то бјеше у почетку. Створио Бог небо, земљу, напунио је створењима и стварима и онда одлучио да створи нешто најсавршеније да употпуни своје савршено дјело. Тако створи њих ДВОЈЕ.
Тај први створени зваО се Адам, а она која је створена од његовог ребра, да му буде друг и подршка зваЛА се Ева. ОН и ОНА добили су благослов и задатак да напуне земљу својим синовима и кћерима.
Савршени Творац је на све мислио и на самом почетку успоставио савршени ред.
Несавршени човјек се још од оне змијине јабуке трудио да савршенство, које му је Бог намијенио, наруши и успостави нека своја своја несавршена правила. Бог се труди да нам помогне, али ми помоћ нећемо, не треба то нама.
Тако је већ вијековима, а данас смо дошли чак и до тога да се прва створења у људском облику нису звали Адам и Ева него Адам и Стева, можда чак и Ана и Ева.

Е, сад, Адам и Стева и Ана и Ева и њихови поклоници воле тако да парадирају улицама великих градова. Били су на турнеји свуда по свијету па смо сад на ред дошли и ми. Неће они нама ништа. Само ће мало пропарадирати гологузи кроз Београд, у сред бијела дана, махаће заставицама дугиних боја, држаће се за руке (и остало за шта стигну да се у'вате), дјеца ће их гледати... и шта... Ником ништа, шта би било?
Реално, па, није то ни тако страшно. Они само рекламирају љубав... Једноставно, чико воли чику, тета воли тету... Чико држи чику за мушкост (или женскост зависи да ли је тобџија или фурунџија) и то је таааако нормално. Свако ко се буде побунио против тога да Адам и Стева и Ана и Ева гологузи и голосисе прошетају српском престоницом биће проглашен за НЕЕВРОПЕЈЦА и заосталог сељачину који не прати трендове и стоји на путу европским тенденцијама и интеграцјама и бла, бла...
А родитељи ће се у чуду презнојавати док својој радозналој малољетној дјеци буду покушавали да објасне шта се ту, како и због чега дешава. Да ли неко зна прецизан одговор и на једно од ових питања?

Недавно је у исповједаоници за психопате и монструме (у народу познатијој као "Тренутак истине") био један дечко-дјевојчица који је свакога ко не разумије хомосексуалце ставио под исти именилац "необразована сељачина". И то је у реду. У томе нема уврједе... никакве. А за хомосексуалца рећи да је педер је атак на личнос' персоне на коју се термин односи.

Пушење на јавним мјестима треба забранити, пушаче послати на голи оток, укинути им право да се хране и дишу ваздух јер га загађују, али геј је о-кеј.
Ма важи!

Да су родитељи тих што воле да се гологузи шепуре по граду били хомо оријентисани, ко би њих родио? Којим би чудом они дошли на овај свијет и били у могућности да по истом шире љууууууубааааав? Шта, спустили би их они изванземаљци? Не схватам... стојим на путу европским интеграцијама, нисам у фазону, не знам шта је модерно... Нека ми неко објасни...
За мене хомосексуализам није опредјељење него психо-емоционални поремећај. Има много болесних људи на овом свијету, али се они достојанствено држе и не показују се свуда и свима. Нека тих гејова, не буним се против тога, али нека то буду иза затворених врата. И хетеросексуални парови своје склоности не показују парадирајући градом голе гузице.

Шта, ови ће у недељу парадирати, рекламирати љубав, "борити се за своја права" и да буду прихваћени јер су другачији?
Па и хетеросексуалци су другачији од хомосексуалаца... Кинези су другачији од Срба... љеворуки су другачији од десноруких... кошаркаши су другачији од фудбалера...
Треба ли сви који се осјећамо другачијим од већине да организујемо параду?

Нисам мизантроп ни хомофоб само другачије мислим. Можда би требало да организујем параду поноса другачијомишљача?
Хајде сви да парадирамо кад нас због нечега не прихватају! Жене са локнама, људи који носе наочаре, мушкарци са брковима, ћосави мушкарци, бркате жене, студенти који не могу да положе испит... Реално, толико разлога за параде има...

А, зашто се та парада зове парада поноса? На шта су они поносни? На мушкост? На женскост? На своје хормоне? На своје мишиће? На своје спонзоре? На паре које ће се организаторима слити у џепове? На шта?
Прихватам да другачије сексуалне склоности постоје али не схватам зашто свима треба гурати прст у око због тога. "Знате, ми смо хомосексуалци." Добро, јесте, па шта ћемо са тим?
Онда наредних година можемо очекивати и параду педофила, младих жиголо момака, силоватеља... И то су врсте сексуалног опредјељења и уопште нису прихваћена међ' широким масама.
Поента је у томе да ће неко добро профитирати од организације самог скупа, организовања контра парада, хушкања хулигана да праве хаос и свега сличног. "Обични" геј људи ће ту, заправо бити колатерална штета. Неко покушава да направи будале од великог броја људи.
Али, ако воле да шетају градом голих сиса и гузица...

Ето, хајде овако, нека парадира и тај љупки народ, али хајде да парадирамо и ми хетеросексуалци! Нека се хетеросексуална парада зове "Парада ОДНОСА" и нека се сви у њој понашају у складу са називом. Па да видиш онда шта је парада!
Ех, да... и ко буде провоцирао колеге из сусједне параде ћелава му кева, а ко буде примјењивао насиље ћосав му ћале!

Кроз прозор

Да ли сте некад размишљали о томе колико сте ствари бацили у животу?
Шта бацате? Када? Због чега?

По оној народној о јарићима и попу, паде ми недавно на памет (или ово што је од ње остало) тема о бацању.

Вјечито имам проблем са мамом око тога. Она би све бацила и није јој јасно како то мени све "треба". Али, не ради се о томе да је мени нешто од тих ствари које би она бацила неопходно, једноставно не могу да бацим неке ситнице.

Вјерујем да сви, или бар већина, има сличан проблем. Тешко се одвојити од неке ситнице и рећи јој "збогом" заувијек. Углавном се ради о неким материјално безврједним стварима, али је, очито, емотивна вриједност тих дрангулија непроцјењива.

У једној кутији чувам такве ситнице. Ту има свега.
Камен необичног облика који сам покупила на Светом Стефану једном приликом, празна кутијица од "Орбит" (број мог рачуна је...) бомбоница, зато што ме подсјећа на лијеп провод са сестром и "зетом", пластична играчкица из сладоледа, коју ми је поклонио мој Урош, поништена аутобуска маркица, зато што ме подсјећа на једно угодно поподне са драгим људима, неке жврљотине мог брата, аутобуске карте из дана када сам путовала "специјалним поводом", улазнице са концерата, шналица коју сам добила од Милице... свашта...
Када би ми неко понудио да ми испуни неку од мојих великих жеља или ми понудио велики новац, па да сама себи испуњавам жеље, не бих могла да се растанем од тих ситница.
Свака од тих ствари има мјесто у џепу са лијеве стране, свака та ситница ми измами осмијех на лице сваки пут кад отворим кутију, свака та "небитна" ствар буди неко дивно сјећање, чини да ме преплаве најдивније емоције...
Просто, не бих могла да живим без тога. Све то је било дио неког мени драгог а сада је дио мене...

Па се питам, ако ја не могу да се одвојим од тако малих и безвриједних ствари и бацим их, како је неко у стању да искрену, најчистију могућу, ЉУБАВ ИЗ ДУБИНЕ СРЦА коју му неко да на дар, само тако баци кроз прозор и настави даље, као да се таква емоција може убрати на сваком успутном дрвету...
Хм....

Знак

Не питам ништа јер немам више шта. А, и одговоре већ унапријед знам.
Ипак, и даље не знам шта се десило, а десило се.
Сјећам се неких прича, пребројавам лица, и опет ништа.
Празно.
Премотавам филм, листам сјећања, преслажем ладице... тамо има свега. И све је лијепо.
Али, данас, сада, овог тренутка нема ништа...
обећања, заклетве, ријечи подршке, крупне, велике и лијепе ријечи... не постоје...
све је ишчезло.
Можда иза свега никада и није стајало ништа јаче од вербалне снаге...
Празно.
Не питам. Нема сврхе. Тако се хтјело.
Тако то, ваљда, изгледа...
Само не знам да ли на крају стоји узвичник, обичан мали зарез или, пак, обична, глупа, безизражајна и ничим изазвана тачка... (?)

O Жарку Лаушевићу и свима нама

И ево опет... само не знам докле...

Данас је објављено да је у САД ухапшен чувени глумац Жарко Лаушевић и да ће бити изручен Србији како би одслужио преосталих 8 година затворске казне и вијест је одмах подигла буру разноликих коментара.
Лаушевић је у ноћи између 30. и 31. јула 1993. из пиштоља у нужној самоодбрани усмртио двојицу и ранио једног. Осуђен је на 13 година затвора и од тада је кренуло све ово чему се не назире крај.
За једне убица, за друге херој, чују се клетве, помиње крвна освета.
Клетве и приче о крвној освети долазе од стране фамилија оних који су те ноћи страдали, ти људи, ма колико то несувисло звучало, некако имају право на то. Мада, која је сврха... Њихових ближњих нема па нема и ту се више ништа не може учинити.
Неке се ствари просто десе, и не могу се објаснити никако другачије до ријечима "тако је морало бити". Ти људи су провоцирали, први напали, Лаушевић се бранио, афекат је стање помрачења ума... Опет, "тако је морало бити".

- Nisam izgovorio završnu reč na poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece...

Али, оставимо сада то по страни и пређимо мало на дио приче "о свима нама".
Не схватам нас. Какав је то менталитет, шта је то у нама када у свему нађемо разлог да се дијелимо, пљујемо једни по другима, правимо неслане шале, причамо гадости...
Доста људи је у овоме што се поново дешава Лаушевићу видјело одличну прилику да из себе избаци сву поган која се накупила. "Шта ће глумцу пиштољ?" "Можете ли га ослободити од њега самог? Он је мртав човјек!"
Сви имају нешто да кажу а нико их није ништа питао. Вјечито бринемо туђу бригу. Као вода, линијом најмањег отпора. Водити рачуна о томе у каквом је стању Жарко Лаушевић био кад је уништио СВОЈ живот, да ли ће одслужити казну, да ли је већ одслужио, треба ли га мучити овако или онако много је лакше него бринути о томе да ли ће данас бити ручка, колико је још испита остало, са ким ми се дружи дијете... Толико пречих ствари има, али људи воле да уживају у туђој муци.
Тако је код нас увијек, вјечито комшијама скрећемо пажњу да су им прљави прозори а из своје куће не можемо да изађемо од непометене прашине.
Лаушевић је урадио то што је урадио, признао је да је тако, осуђен је, данас, и поред раскошног талента, молерише по Њујорку... рјечју, носи своје бреме, колико је тешко то само он зна. Ја му не бих била у кожи.
Свако од нас има своје бриге, проблеме, ствари које треба ријешити на дневном нивоу, и нико не воли када му неко други "забада нос" у те ствари. А, опет, већина нас је увијек спремна да се наслађује муком неког "лица са ТВ екрана". Није више поента у томе да је он убио, то се некако, на неки чудан начин и "превиди", поента је да је он глумац, и то не било какав него један од најбољих, величанствен. Људи код нас са уживањем гледају како најбољи падају са врха право у суноврат ломећи кости и лијући крв. Наслађују се тиме... Примитивизам, воајеризам, патологија...?

Једина ствар која мене у свему занима јесте то да смо ми који поштујемо лик и дјело Жарка Лаушевића свих ових година били ускраћени за његове глумачке бравуре. Деведесете су биле "родне" за неке глумце које бих прије назвала "ратним профитерима", а који по таленту и глумачким способностима нису ни до кољена глумчини са именом и презименом Жарко Лаушевић. Надам се да ћемо једног дана поново бити у прилици да га гледамо али не у репризи него на премијери. Желим свим срцем и надам се да ће зли људи једном оставити човјека на миру и пустити га да одживи свој живот до краја, као живо биће, као човјек, као један од највећих глумаца који се код нас родио.

Мајка Храброст

Знате ли ко је Мајка Храброст?
То не може бити свака жена.
То не може бити ни свака мајка.

Мајка Храброст је жена са урођеном храброшћу, вољом, снагом, и изнад свега, безграничном Љубављу.
Мајка Храброст може све. За Њу не постоји немогуће ни претешко.
Мајка Храброст стоји испред оних које воли, као штит и као копље.
Мајка Храброст сања и разумије туђе снове.
Мајка Храброст увијек пружа уточиште слабијима од себе.
Мајка Храброст је увијек подршка онима који имају дом у Њеном срцу.
Мајка Храброст има снаге да каже: "Остани!", онда кад сви очекују да каже: "Иди!".
Мајка Храброст је увијек довољно храбра да каже: "Одлази!", онда кад сви од Ње очекују да ћути.

Мајка Храброст улази у борбу, голорука, и онда када чак и они са мачевима у рукама напусте бојно поље.
Мајка Храброст увијек има снаге да се бори до краја.
Мајка Храброст никад не одустаје.
Мајка Храброст на ногама подноси ударце од којих би други већ одавно умрли.
Мајка Храброст виче онда кад сви други жмуре и немају храбрости чак ни да шапућу.
Мајка Храброст прашта увијек и свима, без обзира на тежину рана које су јој нанесене.
Мајка Храброст не прихвата пораз, Она из сваке битке излази као Побједник.

Мајка Храброст се не плаши Љубави.
Мајка Храброст воли и воли увијек.
Мајка Храброст воли чак и онда када боли. Тада воли највише.
Мајка Храброст има Срце довољно велико да би у Њега могао да стане читав Универзум.

Ипак, мјесто у Срцу Мајке Храброст је мјесто које се мора заслужити. А кад се заслужи, то мјесто се мора чувати, јер, то мјесто је Светиња.
Мајка Храброст није прољећни цвијет, не расте покрај пута и не среће се сваки дан.

Зато, ако познајете Мајку Храброст, чувајте је и не дајте да оде из вашег живота. Никада.

Мајка Храброст је риједак благослов које вам Небо пошаље само једном.



(Посвећено жени која може све. Хвала на свим лекцијама, Мајко Храброст!)

Пусти...

Немој ти мене да волиш.
Немој, молим те. Не сналазим се ја са тим. Нека... пусти.
Питаћу те „зашто?“ безброј пута, и, шта год да ми кажеш, наћићу исто толико аргумената да не треба то себи да дозволиш.
Шта ће ти то? Ја се, и тако, плашим тих ствари.
Ни у дубоку воду не идем...
Немој да ме волиш. Нису они који су требали, кад су требали, зашто сад ти да исправљаш криву Дрину... Пусти.
Не знам ја то... Ускраћен ми је тај таленат, није ме мама за то родила.
Бркам жанрове, стилове, све...
Од бајке правим трагедију, од сна кошмар... не умијем са меканим стварима.
Са демонима се борим, прогоним их... али са анђелима... с њима се већ не сналазим.
Неотпорна на бол... на растанке и одласке...
Не могу ја то...
Немој ти мене да волиш...

...али, дозволи ми да ја волим тебе. То већ знам и могу.

Хм... али, овај, мислим... ШТААА????!!!

Кад сам била мала (што није било тако давно), или, можда боље рећи, кад сам била млађа, била су нека наопака времена, али су се неке ствари знале.

Знало се, рецимо, да наочаре за сунце служе да нас ЗАШТИТЕ од прејаког сунца, а да се чизме носе зими, како би нам било ТОПЛИЈЕ по ногама (а самим тим по читавом тијелу).
Дјевојчице су носиле розе, лила и сличне боје, а дјечаци плаво и одјећу осталих хладних боја, али НИКАДА нису носили "женске" боје.
Људи у континенталним крајевима имали су преплануо тен искључиво ЉЕТИ, након што се врате са одмора, на коме су се излагали сунцу.
Кад сретнете породицу у шетњи знало се ко је мама, ко тата, а ко су дјеца. И при том сте знали да са сигурношћу кажете ко је од те дјеце син а ко ћерка.
Искључиво су ЖЕНЕ чупале обрве, момци су пуштали браду и бркове, или су се бријали, али се након тог бријања и даље видјело да им природа није ускратила ту "врсту" длака на њиховом лицу.
У политици се знало шта значи кад је неко "лијево" оријентисан, а шта значи кад је неко оријентисан "десно" или у "центар". У сваком случају, једни са другима нису ишли.

Данас идем градом, топло је, али сунца нема нигдје. Сретох дјевојку која у тим временским условима носи тамне наочаре ЗА СУНЦЕ. Хм...
Мода која потиче од прије неколико година је таква да се чизме носе у комбинацији са ЉЕТНИМ ХАЉИНАМА. Хммм...
Момци већ одавно носе мајице припијене уз тијело и то у розе, лила и сличним бојама. При том, те мајице им напола вире из фармерица, па сам често у недоумици да ли су на брзину изашли из куће, па нису стигли да се спреме до краја, или су, ипак, хтјели да им те мајице стоје тако... Хмммм...
Исти ти момци ходају около са уредно почупаним обрвама, добар дио дјевојака не води рачуна о томе као данашњи мушки свијет. Уз све то су избријани, као да им брада нииикада није ни израсла. Кад их човјек (или жена) погледа, не зна да л' је у питању бата или сека...
"Препланулост" је нешто што се данас среће како у јулу и августу, тако и у децембру... а нема се пара да се иде на Кубу и Јамајку...
У политици се одааавно не зна ко ту кога... подржава. Ко би лијево, сад је центар, ко би центар сад је десно... ови са десна не знају ни сами гдје би... Елем, папазјанија... Свако са сваким, нико ни са ким...

И сад, питам вас, овако збуњена и у чуду, да ли је све отишло ђавољим трагом, тамо куда је одавно пошло, или су то само мене погрешно научили, а ја била наивна па повјеровала да постоје правила и принципи...

О градском превозу, такси превозницима и другим тековинама модерне цивилизације

Знате већ да код нас ништа не може да буде као код свих нормалних (и оних мање нормалних) људи. И тако, док у Јапану људи, и данас извршавају самоубиства кад воз закасни неколико секунди, док у Будимпешти превоз метроом имате на сваких (досадних) 10-15 минута, код нас ствари иду мало друкчије.

Али, реално, зашто бисмо, у било којој области, напредовали? Много је лакше, линијом без отпора, ићи стазама Османлија, или, у најбољем случају, стазама НОБ-а, и задовољавати се тиме пто ствари функционишу као у времену кад су настале.

Тако, код нас у граду, градски превоз функционише невиђено добро.
У почетку, кад је тек уведен градски превоз (негдје почетком 2003.), све је сасвим солидно функционисало. На свим линијама аутобуси су саобраћали на, отприлике, сваких пола сата до сат, зависно од удаљености насеља од центра града и броја путника.
Ал' не лези враже... Како персона која у свом власништву има транспортно предузеће (које је, претходно, годинама урнисао на функцији генералног директора), има апсолутни монопол на било коју врсту превоза у "нашеме маломе мисту", тако може и да ради шта му се ћефне, или, како му дуне...

Тако ја данас ако хоћу да идем из града кући, или у супротном правцу, у току дана имам чак четири прилике да то урадим, и то само док траје школска година. Преко распуста и викендом саобраћају само два пута дневно.

И сад, зашто ја ово све причам... Можда из разлога што посљедњих дана чешће него раније имам потребу за тим чудом које се у народу зове "градски превоз" и тек сада знам која је мука бити остављен тим људима на милос'и немилос'.

Ју, па не знате ви какви су то аутобуси. Таквим аутобусима су се возили партизани, још у десанту на Дрвар. То је било онда кад "Није умро Тито, спасио га Рекс". Е, тако.
Аутобуси су такви да се у њима распадају сједишта, која су истовремено толико прљава да се бојим да не фасујем неку још неоткривену болест. Мајке ми. Не знам да ли више водим рачуна да што мање моје одјеће буде захваћено тим заразним сједиштем, или да не испаднем из тог аутобуса.
Возач ће уредно да се издере на вас, али немојте га питати зашто се дере. Он има своје разлоге, а сви могу да се ставе под заједнички именилац "може ми се!".

Е, али, ако ви извољевате, па сад немате баш времена да чекате само тих неколико сати, период у коме вас не часте саобраћањем ваше линије, ту су, вама увијек на услузи, дивљи такси превозници.
Да, да, дивљи, ови "регуларни" су скупи да подивљаш, зато се ови јефтини и зову тим популарним именом "дивљи таксисти". Мада, постоји још понека теорија о томе. Читаћете... ако већ нисте отишли на неку паметнију нет адресу.

Гдје сам сад стала... а, да... такси.
Ти "дивљи", заправо, не возе на таксиметар него по тарифи. Тарифа је 1,50 КМ (нешто мање од једног евра). Са регуларнима сам само једном имала част. Тада су дошли на позив, превезли нас до тачке Б, која је од тачке А била удаљена једва један километар, и за то нам узели скоро 10 марака. Ја сам се за мање пара у Београду ономад превезла од Филолошког факултета до хотела Југославија, што је мноооого већа удаљеност од ове.

Елем. Дивљаци. Е, ти људи су баш чудни. Прво, некад ће вам за вожњу узети 1,50 КМ, некад ће вам наплатити цијену аутобуске карте, што износи 1 КМ, а некад ће им бити мрско да вас возе, па ће стајати и чекати да наиђе још неко јер "јеби га, секо, не исплати се мени да возим тебе саму".
Јеби га, чико, боли тебе... брига што ја на овом сунцу стојим већ сат времена, и што сам мртва уморна и гладна и што за два сата треба да будем на послу. Теби се не исплати а ни не жури ти се нигдје. Мени се исплати, шта ћу. Ко ми је крив па немам возачку дозволу.

Кад му се напуни такси и смилује се да крене, успут ће вам испричати гдје је брао или јео колике трешње, шта му је жена кувала јуче за ручак, који број пертли носи, да ли је ова киша добра за јечам, шта треба да се удене у парадајз, и све што вас савршено не занима.

Најгора варијанта је да вам се у једном дану "заломи" да морате да се возите и таксијем и аутобусом. И послије ме неко пита шта ми је...
Шта, шта ми је?!!!
:)

Vaskrsenje

Prije nešto manje od 2 000 godina Sin Božiji je dobrovoljno pristao da ga razapnu i umro je za iskupljenje ljudskog roda i da bi nam, nedostojnima omogućio da živimo vječno.
Ali, ljudi su čudna vrsta, kratko pamte, brzo zaboravljaju i lako se predaju... Zaboravili su (ako su ikada i znali) da ih neko toliko voli, da je umro za njih, zaboravili su da vole, čini mi se.

Pitam se, možemo li da razlučimo šta treba sahraniti a čemu treba dozvoliti da vaskrsne...

Dolaze dani raspeća i smrti, a iza njih odmah ide i najsvjetliji dan, dan vaskrsenja. Gospod nam je pokazao da je grijeh moguće uništiti i naravno, pobijediti smrt.

Ne dozvolimo da naše raspete duše umru bez mogućnosti vaskrsenja, jer ono nije namijenjeno svakom, nego samo onima koji su spremni da pređu put Golgote svjesni da ih nakon toga čeka ogromna nagrada.

Zato sahranimo:

Zavist i ljubomoru, budimo srećni zbog sreće naših bližnjih;

sve zebnje i strahove, oni nas samo sprječavaju da dođemo do svog cilja, a tako su besmisleni jer neko odozgo sve gleda i svagome od nas na leđa stavlja samo onoliki teret koliki može da ponese;

depresiju i malodušnost, sunca ima dovoljno za sve;

mržnju, to je najveći neprijatelj naše duše;

ružnu naviku da sudimo drugima, "ko je bez grijeha neka prvi baci kamen";

egocentrizam, jer ćemo na kraju zaista i postati centar, ali sopstvenog svijeta, jer više nikoga neće biti oko nas;

gordost, jer nije tako teško reći "oprosti".


Neka napokon VASKRSNE:

LjUBAV, neka ispuni sva srca na Zemlji, ona će spasiti svijet;

praštanje, oprostimo sebi i drugima kako bi svima bilo lakše;

nesebičnost, tako ćemo pomoći i sebi i onima koje volimo;

moral, nije sramota biti smijeran i pošten;

hrabrost, da smognemo snage da se borimo protiv svojih demona;



Nema koristi od mrtve duše u živom tijelu.

Neka ne bude "ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi" nego neka bude ČINI DRUGIMA ONO ŠTO ŽELIŠ DA DRUGI ČINE TEBI, jer smo se svi već umorili od "nečinjenja". Hajde da, napokon počnemo nešto da činimo, i neka to nešto bude dobro i za nas i za sve oko nas.


Srećni vam praznici VASKRSENJA HRISTOVOG!

Prica o osjecanjima

Jednom davno, sva ljudska osjecanja i svi ljudski kvaliteti
nasli su se na jednom skrivenom mjestu na Zemlji.

Kada je Dosada zijevnula treci put,
Ludost je, uvijek tako luda, predlozila:

"Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, Pobjednik je medju osjecanjima."

Intriga je podigla desnu obrvu,
a Radoznalost je, ne mogavsi da precuti, zapitala:
"Zmurke? Kakva je to igra?"

"To je jedna igra", pocela je da objasnjava Ludost,
"u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete.
Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu,
i koga zadnjeg pronadjem, taj je Pobjednik."

Entuzijazam je zaplesao, slijedilo ga je Odusevljenje.

Sreca je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu svi htjeli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvijek, na kraju, svi pronadju.

Ponos je mislio da je to glupa ideja,
iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se sjetio da predlozi igru.

Oprez nije htio da rizikuje.

"Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost.

Prva se sakrila Lijenost koja se, kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu.

Vjera se popela na nebo,
Zavist se sakrila u sjenu Uspjeha koji se muceci se popeo na vrh najviseg drveta.

Velikodusnost nikako nije mogla da se odluci gdje da se sakrije
jer joj se svako mjesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja.

Ljepota je uskocila u kristalno cisto jezero,
a Stidljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.

Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira,
a Sloboda u dahu vjetra.

Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe!

Laz se sakrila na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana),
a Pozuda i Strast u krateru vulkana.

Zaborav je zaboravio da se sakrije, ali to nije vazno.

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto.
Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.

Prvu je pronasla Lijenost, iza najblizeg kamena.

Ubrzo je zacula Vjeru kako raspravlja o teologiji s Bogom,
a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.

Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspjeh,
a Sebicnost se nije trebalo ni traziti.
Sama je izletjela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom.

Od tolikog trazenja Ludost je ozednila,
i tako u kristalnom jezeru pronasla Ljepotu.

Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste
pa je ostala sjediti na obliznjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve.

Talenat u zlatnom klasju zita,
Tjeskobu u izgorjeloj travi,
Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana),
a Zaborav je zaboravio da su se uopste igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigdje pronaci.

Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada se vec razbijesnila, ugledala je ruzicnjak.
Zasla je medju ruze, uzela suvu granu i, bijesna i iznemogla,
pocela da udara po prekrasnim ruzinim pupoljcima.

Odjednom se zacu bolan krik.

Ruzino trnje izgreblo je Ljubavi oci.

Ludost nije znala sta da ucini.

Pronasla je Pobjedu, osjecanje nad osjecanjima, ali Ljubav je postala slijepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti
i na kraju odlucila da zauvijek ostane uz Ljubav i pomagaze joj.

Tako je Ljubav postala pobjednik nad osjecanjima, ali je ostala slijepa,
a Ludost je prati gdje god ide.

(nepoznat autor)

Hvala za sve ove lude godine!

Dule Vujošević može da dobije unapred izgubljenu utakmicu, sa 3. timom.
- Jedino je Dule Vujošević u stanju da od Vraneša napravi srpskoligaškog igrača.
- Kada Dule Vujošević uđe u halu, sudije odmah sviraju kraj, a delegat registruje meč službenim rezultatom 20:0 za Partizan.
- Dule Vujošević može i sa Zvezdom da uzme titulu, al’ ga zabole.
- Jedino Dule Vujošević ima više titula prvaka države od Uroša Tripkovića.
- Dule Vujošević je naučio Lazmija da recituje Gorski vijenac na ijekavici. Napamet.
- Kada Dule Vujošević kupuje majice uvek uzima one kraće.
- Dule Vujošević je osvojio titulu sa Kostom Perovićem u timu.
- Kod Duleta Vujoševića je i Boris Bakić pogađao trojke.
- Dule Vujošević može da dobije tehničku bez ulaska u halu.
- Supermen pogledom moze da osuši poplavu. Dule Vujošević pogledom može da sprži igrača koji ga ne sluša. Naočare nosi da bi ublažile prirodno dejstvo pogleda.
- Dule Vujošević je pojeo tri praseta.
- Zona koju postavi Dule Vujosevic je lepsa od Zone Zamfirove i jaca od Zone Sumraka.
- Dule Vujošević ne psuje. On vaspitno deluje na igrače.
- Konferencija za štampu Duleta Vujoševića je gledanija od Žikine šarenice.
- Ne postoji knjiga koju Dule nije pročitao.
- Pisci na konferencijama za štampu prvo naglase da se Duletu sviđa njihova knjiga.
- Da je živ Ogist roden bi sklupturu ”Mislilac” napravio prema Duletovoj pozi.
- Kod Duleta bi i plavuše naučile da igraju zonu.
- Kad bude upoznao Duleta i Čak Noris će početi da navija za Partizan. Onda će Gurović samog sebe da ”gepekuje”.
- Čak Noris do sada nije upoznao Duleta jer mu ne daju srpsku vizu. Vizu niije dobio jer u ambasadi nisu mogli da poveruju da ne poznaje Duleta.
- Dule je uspeo da nekoliko Amera nauči da igraju evropsku košarku.
- Goran Vesić će dobiti kavez u Duletovoj ulici u ZOO vrtu.
- Majkl Džordan je izjavio da bi bio duplo bolji igrač da mu je Dule bio trener.
- U ULEB pravilniku pise da Dule Vujosevic SME da se seta PO terenu.
- Dule Vujoshevic je doshao taxijem na bamberg.
- Na pitanje hoce biti silovanja vecheras, Dule Vujoshevic je odgovorio “Biće!”
- Dule Vujosevic je nabio secer Goranu Vesicu.
- Dule Vujosevic je smenio kompletnu upravu petokrake i pokazao da se projekat “evropska zvezda” u stvari svodi na jedan osvojen domaci Kup prema kome je snimljen film “srcem do trofeja”
- Dule Vujosevic je naterao Ziku Pauka da se drzi parkinga…
- Dule Vujošević se uvek slika sa Grobarima na ulici.
- Dule Vujošević je prvi put pobedio crvenu zvezdu, 2 meseca pre nego što se rodio.
- Stoji mali uplakan na ulici, nailazi Supermen i pita ga šta mu je, ko ga je dirao. Mali kaže Čak Noris. Supermen je pobegao i rekao, jebiga mali, ja ti ne mogu pomoći, ali zovi Dula Vujoševića.
- Cak Noris navija za Zvezdu, jer mu je Dule Vujošević zabranio da navija za Partizan.
- Ne postoji psovka koju Dule Vujošević nije izgovorio bar jednom.
- Dule Vujosevic je procitao celu Wikipediju
- Jednom je Dule bio neraspolozen i nije osvojio kup. O tome je kasnije snimljen film
- Dule je stariji od svog brata blizanca 10 godina. Brat mu se zove Aleksandar Dzikic
- Dule Vujosevic ima vise titula nego kilograma
- Himna Evrolige Divoshn (Devotion) je u stvari prepev pesme Di.Vujoshn
- Dule Vujosevic vs Zeljko Obradovic - profesor je nadmasio svog ucenika
- Na vrbi bi rađalo grožđe, samo da Dule Vujošević to želi.
- Uroš Tripković uživa dok mu Dule Vujoševic psuje familiju, jer zna da je to privilegija.
- Dule je bio čitalac godine u “Stubovima Kulture”
- Dule Vujosevic je jednom izgubio od taukeramike. JEDNOM!
- Dule Vujosevic ne trazi tajm aut kad drugi misle da treba.
- Dule Vujosevic u lice govori sudijama, ono sto im Grobari psuju ispred televizora.
- Neki ljudi nose majcu SUPERMENA,a supermen majcu DULETA VUJOSEVICA
- Prvi trener koji je izvrsio podelu kosarkaskih sudija na dve grupe:
1. ONE KOJIMA JE JEBAO MATER
2. ONI KOJIMA CE DA JEBE MATER
- Dule Vujosevic je najbolji kosarkas u KK Partizan
- Mašina za proizvođenje dobrih igrača,i pravljenje solidnih igrača od izraženih antitalenata.Takođe i vrhunski poznavalac srpskih psovki,pretplatnik na titule prvaka Srbije,pristalica teorija zavera,noćna mora sudija...
- Dule Vujosevic i od Bozidara Djelica moze da napravi vrhunskog centra
- Tom Kruz ce u sledecem nastavku "Nemoguce Misije" glumiti trenera u Srbiji koji pokusava da preotme Duletu titulu. Naravno, takve stvari se desavaju samo na filmu.
- Dule Vujosevic bi i od drugog Nenada Čanka napravio igrača.
- Dule Vujosevic je srusio prvaka Evrope bez tehnicke greske.
- Covek koji se toliko najebao majki da ga svi postuju kao oca.
- Kada na google ukucate ,,basketball" ili ,,kosarka", pretrazivac vam vrati "Did you mean Dule Vujosevic"
- Organizator najgledanijeg reality show, Operacija Titula, koji se sa ogromnim uspehom emituje vec 8 sezonu.
- Jedne godine je Partizan dobio generalnog sponzora,a Beograd i drzava su stali uz klub.
Te sezone je Dule Vujosevic osvojio NBA ligu.
- Dule nije hteo da ode na Fajnal For, jer su taj vikend najavili kisu u Berlinu.
- Unija evropskih kosarkaskih liga je i zvanicno reimenovana. Sada je DULEB.
- Jednom tako izvesni spahija udarao pločice u turskom kupatilu. Dođe Dule Vujošević sa decom i, čim je video, zavrte glavom i reče: "Ne valja, RAZBIJAJ!" I deca, šta će...
- Dule moze da kuca sa bacanja,ali nece jer ne zeli da sramoti svoje igrace.

Почетак

Светац је шетао Рајским вртом. Босоног. Слушао је хор анђела како умилно поје. Уживао је у љепотама Царства свога Оца.

Затим је погледао доле...

А, тамо је видио праведнике којима су се грешници смијали у лице,
Видио је дјецу са избоденим рукама,
Видио је жене које продају своје тијело и мушкарце који их унесрећују,
Видио је блуд, разврат и неморал у сваком ћошку ћошка,
Видио је празне колијевке и оне који не желе да их напуне,
Видио је сиромахе поред којих богаташи пролазе гледајући их са подсмијехом,
Видио је грешнике који не желе да се покају,
Видио је вође чија су лица упрљана крвљу праведника,
Видио је како се они које он чека у свом Царству клањају неким новим идолима и како срећу покушавају купити новцем,
Видио је сузе у мајчинским очима, али не и понос у очинским,
Видио је да Каин поново убија Авеља,
Видио је празан дом свога Оца и трговце испред храма,
Видио је празна срца, срца без љубави...
Видио је да људи више ништа не виде.

Тада је застао и на тренутак се запитао:

"Да ли сам страдао да бих сада видио све ово? Јесам ли због овога на себе узео све њихове гријехе, био понижаван и умро да би ти гријеси били опроштени?"

А онда је застао, његово Срце је залупало јаче, препуно љубави према онима доле, малима и недостојнима.
Рече: "Дошло је вријеме да се поново сретнем с њима," па повика,
"Михаило, пођи са мном и поведи Војске. Још није све изгубљено. Хајдемо!"

Суд(ит)е ми....

Неко ко ме добро познаје вјероватно не би повјеровао кад би им неко рекао да је из моје главе и руку изашао текст који слиједи...

Ради се о томе да ме на писање овог текста навео текст пјесме коју пјева Мирослав Шкоро.
(За оне који не знају, ради се о хрватском пјевачу који је "блажи облик Томпсона". С тим да је Шкоро више патриота него усташа, те да има и дивне љубавне пјесме, за разлику од друге поменуте естрадне појаве.)

Књигу пише витез рода мога
у далекој земљи окован.
Па је шаље својој вијерној љуби,
под зидине града бијелога.

"Еј љубе моја, мога ока вило,
иду дани оде година,
еј, да уза ме није твоје тило
и да су ме браћа издала.

Суде ми, зато што своје волим,
волим највише,
што сам бранио моје најдраже.
Суде ми, душмани моја љубе,
али не знају да је истина вода дубока.

....................................."

Е, сад...
Немам апсолутно ништа против да се Шкоро на овај начин изражава и обраћа публици. Гледала сам и снимак са концерта у Загребу на коме десетине хиљада људи пјева ово заједно с њим а он плаче на бини...

Овдје се очигледно ради о неком њиховом генералу (биће да је, по свој прилици, у питању Готовина) који, очигледно, из Хага пише писмо својој драгој. И ником ништа... Јел да?

Наравно да је ником ништа јер су у питању они. То је сасвим о-кеј... Они воле и поштују своје и нико у свијету нема ништа против. Немам ни ја. Они су се изборили за своју државу, на овај или онај начин... То, шта су они и како "бранили", показаће историја, као и то шта су ти њихови "витезови" радили да би Олујом и Бљеском "одбранили" српске куће тамо код њих...

Ух, одох предалеко али морала сам да кажем. У сваком случају, поштујем то што воле и пазе своје, те тако поштујем и Шкору, који на свој начин показује своје "домољубље". Воли човјек своје, свака част, капа доле.

Ова пјесма није сама по себи уврједљива, тј. није Шкоро хтио да нас увриједи, овога пута не. Оно што мене овјде боли је то што код нас нема некога ко би написао пјесму идентичну овој али у којој се велича српство. Имамо и ми људе који су "оковани у далекој земљи", они, дакако, имају вијерне љубе, а ми, наравно, имамо бијели град у коме те вијерне љубе живе, и уредно примају пошту... А, тек ове "браће" што имамо... Је л' треба некоме, ми таквих имамо на извоз?

Рећићете ми да су њихови генерали бољи и поштенији од наших? Да су они "витезови" а наши нису? Ма, хај'те молим вас!!!! Докле, бре, више овако????!!!!

Зашто ми више волимо све туђе и докле ћемо свога да се стидимо????
Да није можда Готовина бољи од Младића??? У најмању руку, исти су...

Проживјела сам рат, знам шта то значи и не желим да се то више икоме на свијету догоди. Али, ако они имају "витезове", дозволите, имамо их и ми.
На крају крајева, нисам за то да величамо било кога поименце него ми се тако намјестило. У сваком случају имамо земљу коју треба да волимо највише!

Мене само "душа боли" што код нас нема некога ко је на овај начин поносан на своју земљу, вјеру, нацију...
Када би код нас настала оваква пјесма, онај, ко би стис'о петљу да је напише, био би од стране "модерних" политичних снага и невладиних организација проглашен за некога ко "стоји на путу европској Србији".
Ти и такви нас уче да треба да волимо туђе а да је наше "лоше и сељачко". То је, забога, као да ме неко учи да треба више да волим мајку неког свог комшије него моју рођену...
Е, па, није тако! Није и не може бити! Која је биљка успјела да се развије без коријена? Има ли таква? Неееееема....
Немам ништа против, идемо у ту Европу, куд сви Турци туд и мали Мујо, али, сувише смо мали да бисмо се одрицали свога. Ако све наше комшије могу у ту исту Европу са својим националним и културним идентитетом, можемо и ми. Само треба мало да им се искезимо у лице и кажемо да се тога не одричемо. У супротном,газиће нас како ко буде хтио. Као да су нас до сад мало газили. А газили су нас зато што нисмо могли да се договоримо ни око чега.



'Ел би могли мало да се договоримо и сложимо? Једном, па таман ће уто и смак свијета....

Ако неко умије, као што ја не умијем, нека направи пјесму попут ове и нека и наши очеви једном почну своју дјецу да васпитавају, између осталог и, ријечима
"Ко не воли и не чува своје,
неће Божијег лица видјети"

Мени не суде по, тамо неким, судовима (не)правде, у земљама у којима за моју ни не знају, али ми "суде" неки људи које познајем зато што своје ВОЛИМ највише.
Е, па, ВОЛИМ! Ако је то гријех, нека ми суде. У ствари, не треба да ми суде, признајем да сам крива, само прочитајте пресуду, а знам да неће бити испод 15-20 година. То је тарифа за Србе, а ја се нећу стидити ни то да признам! Јесам!

Само се једно мјесто на свијету зове ДОМ!

Ово није политика. Сада нећу да се бавим ничим површним, нарочито нечим толико површним као политика. Ово је питање нечег много јачег и узвишенијег, ово је нешто што се не да поредити ни са чим.
Питање је срца.

Помало је тужно када човјек нема завичај. Ја га немам. Родила се у једном граду, одрасла и живим у другом. Овај који би требало да се зове мојим завичајем, то де факто није. И оно мало слика које сам у својој малој глави понијела кад сам одлазила већ полако ишчезава. Скоро двадесет година нисам била тамо, и, мада и даље драг, то више није исти град.
Овај други, у коме проводим дане, никада нисам успјела да заволим до краја и доживим као свој. Некако не могу. Јаче је од мене. Драг ми је, волим кад се однекуд вратим у њега (осим кад се враћам из Београда), али, то није "мој" град.

Али, оно што куца у мојим грудима, то се зове Република Српска. Не волим када неко каже да сам из Босне, јер, то званично јесте Босна, али људи који ту живе не мисле тако.
На крају крајева, била би уврједа и за једну и за другу страну рећи тако нешто. Наши очеви се нису борили за то, али политичаре баш брига за све нас. Зато и нећу о политици.
У сваком случају, то што ни у једној званичној књизи не постоји, то што сваким даном покушавају да омаловаже, то, за шта би највише вољели да никада није ни настало, то што би они згазили као пикавац, то мени значи СВЕ.
Економски гледано, није нека привилегија живјети у Републици Српској. Плате... хм... па, преживљава се... Пензије... кхм... ко је рек'о пензије...
Реално, ситуација није боља него било гдје у "комшилуку". Домаћи и гостујући политичари воде главну ријеч и купе сав кајмак, ми обични се боримо, крпимо... живи смо још увијек, то је ваљда неки знак...

Али, осјећај који се у мојим грудима пробуди кад однекуд кренем кући и дођем на један од граничних прелаза, на коме пише ДОБРОДОШЛИ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! то се не може платити никаквим парама...
Као ни то кад славимо Дан републике за инат свима, кад сви заједно славимо Бадње вече, када нас грије иста ватра... ријетки тренуци кад смо СВИ ЗАЈЕДНО. Тај појам РЕПУБЛИКА СРПСКА је, ваљда, једина ствар око које се ми, који живимо на 49% територије слажемо. Волимо то име и све што оно представља и не дамо га никоме!

Ето, Српска није велика, чудног је облика, тренутно је без грба и без химне... али, то је МОЈЕ, ја то не дам никоме. И, можда немам пасош те земље и можда га никад нећу ни имати, али, за мене се само једна ЗЕМЉА на свијету зове ДОМ, и, ма колико то некога нервирало, овај тврдоглави Ован ће увијек рећи да је Бијељина у Републици Српској.

Можда нисам сигурна гдје ми је завичај, али са стопроцентном сигурношћу могу да кажем гдје је мој дом.
Мој дом се зове РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Оскар за идиоте

Када вам исперу мозак онда могу да вам раде шта год пожеле. Под будним оком некога ко нам, из вана, преко масовних медија, пласира најсавременија "средства за прање" мозгови људи се претварају у кашу тако да ускоро неће имати ни шта да нам испирају.
Претварамо се у неку врсту машина, шта ли... у сваком случају у нешто што може да функционише и без сиве масе. Паде ми, овог часа, на памет назив једног старог југословенског филма, "Како сам систематски уништен од идиота", јер то је оно што нам се већ деценијама дешава.

Да не залазим у политику и политичка уређења која су нас сналазила посљедњних стотинак година, о томе је испразно говорити и од тога, народски речено, нема 'леба. Ипак, ово што ми данас преживљавамо дефинитивно је посљедњи стадијум уништавања наших мозгова, креативности, душе и свега што има неке везе са тим.

Да ли да почнем од "хитова" продукцијске куће ИМОУШН, реклама "за све народе и народности" или неких ликова из домаће продукције...

Програми телевизија из земаља бивше нам земље изгледају готово идентично. Чему је онда служило раздвајање кад опет гледамо и слушамо сви све исто? Ето још једне бесмислице о којој се може размишљати... (хех)
Колективно уништише креативност и дух балканских народа, а ти народи су управо по томе били препознатљиви. Мислите да је случајно? "Случајно" не постоји... "систематски уништавани од идиота..."
Зашто би креативни људи мислили својом главом кад то у данашње вријеме уопште није модерно... Имамо, фино, шаблоне, па, брате мили, можемо да се уклапамо у њих колико нам је воља...

Концепт емисије, рекламе, размишљања, у крајњој линији, већ су осмислиле чике негдје тамо, ми само треба да пронађемо мушку или женску персону која се уклапа у њихове услове, кликнемо на "rec" и сви постанемо сретни и весели дивећи се шарму, духовитости и иновативности (молим?) нове ужасно гледане емисије...

Одлучила сам да не посвећујем превише пажње "свевидећем" ИМОУШНУ, који генијално, потпуно генијално, пласира на наше екране сво могуће смеће овога свијета,
почев од стартовања људи по улици, преко јефтине патетике, најогавнијег могућег начина да се ступи у брачну заједницу па све до "играња Бога" у ужасно гледаном "спе'таклу" познатијем као "свевидећи и свемогући" Вееелики брат. Доста, ако душе имате!!!

Чудесне рекламе су прича за себе. Сви, као, имамо различите рекламе за одређене производе а, у суштини, то су исте рекламе, само су гласови и имена мало другачији. Тако у Србији дезодоранс користе Андреа и Драган, док у БиХ тај исти дезодоранс (изговарајући исти текст) користе Алма и Дамир. У Хрватској клинац "жели какати у Карловој купаоници" док у Србији потпуно исти млади човјек "жели да каки код Каће"...
Разлика је суштинска, знате...

Е, сад на ред долазе они који покушавају нешто и сами да смисле (ко је рекао позајме идеју?)... Прије свих мислим на драгог нам Огњена Амиџића. Да се разумијемо, немам ништа против њега лично. Један период мог живота обиљежио је његов чувени "Јутарни" и то ми је било баш супер. Овдје желим да кажем нешто о најновијем плоду његове бујне маште.
Чувени и напрасно и преко сваке мјере популарни ОСКАР!
О том лику немам лијепо мишљење, али није у томе поента. Поента је да мислим да нам уважени господин Амиџић преко Оскара у руке гура огледало, а ми то огледало узимамо са погрешне стране.
Наиме, мислим (усуђујем се да то себи дозволим) да Оскар постоји да би нам показао неколико битних ствари о нама.
Оскар је, то је свима јасно, и физички и психички најобичнији дебил. Тај дебил иде и разговара са људима различитих професија и његова питања су понекад духовита, понекад смијешна али најчешће болесна и идиотска. Врхунац кича и неукуса за мене је прилог направљен у радњи погребне опреме. Просто, мислим да неке ствари никако не би требале служити за спрдњу, у нешто се ипак не дира.
Али, евидентна је чињеница да, што је Оскар идиотскији, болеснији и морбиднији то се народ више интересује за њега и гласније се и хистеричније смије, више га воли.
Његови "хитови" Медо брундо и Змија и жаба су са мање од 24 сата постали мега хитови, већи од побједничке пјесме Евровизије а група обожавалаца на фејсбуку (том чуду данашњице) и група подршке Оскаровом одласку на Евровизију броје невјероватно пуно чланова.
Мислим да баш то говори пуно о нама и томе какви смо данас.
Можда Огњен покушава да нам покаже колико нисмо свјесни своје несвијести?
Што нам већи идиотизам нам понуде ми се више "примамо" на то, јер то је, Боже мој, тако "КУУУЛ".

Драги моји, ми смо се превише погубили у овом хаосу који, неријетко, сами себи правимо. Више не знамо шта ЈЕСТЕ духовито а шта нам се продаје у таквом паковању, заборавили смо да се искрено и од срца смијемо, заборавили смо да се шалимо, да причамо вицеве... Тражећи срећу тамо гдје је нема, летећи за новцем, трошећи енергију на небитне ствари, борећи се да останемо и опстанемо, заправо смо изгубили осјећај за суштину, праве вриједности, истинску љубав, изгубили смо шарм и дух, изгубили смо себе.
Хајде да већ једном узмемо то огледало и погледамо свој одраз у њему, али, овога пута, са праве стране. (Док) Још није касно...

чекај...

тражила сам те...
баш тебе, да...
од леда Аљаске до карипских плажа...
тражила сам те...
није те било ни на Тибету, ни у Кини,
није те било ни поред кипа Слободе, ни код египатских пирамида...
тражећи те препјешачила сам и Сахару и све океане свијета и Јужни и Сјеверни пол...
није те било...
узалуд сам завиривала у углове Колосеума и Партенона...
ни тамо ниси био...
завирила сам под сваки камен и у сваки цвијет...
ништа...
чекала сам да се појавиш...

онда сам те, сасвим случајно, срела и схватила да си све вријеме био ту, сасвим близу мене...

и сад, кад си ту, када сам у то сасвим сигурна, сваким својим покретом ти дајем знак да би требало да одеш...
немој ме послушати, јер то није оно што желим...

дај ми само мало времена, причекај сада ти мене...