Почетак

Светац је шетао Рајским вртом. Босоног. Слушао је хор анђела како умилно поје. Уживао је у љепотама Царства свога Оца.

Затим је погледао доле...

А, тамо је видио праведнике којима су се грешници смијали у лице,
Видио је дјецу са избоденим рукама,
Видио је жене које продају своје тијело и мушкарце који их унесрећују,
Видио је блуд, разврат и неморал у сваком ћошку ћошка,
Видио је празне колијевке и оне који не желе да их напуне,
Видио је сиромахе поред којих богаташи пролазе гледајући их са подсмијехом,
Видио је грешнике који не желе да се покају,
Видио је вође чија су лица упрљана крвљу праведника,
Видио је како се они које он чека у свом Царству клањају неким новим идолима и како срећу покушавају купити новцем,
Видио је сузе у мајчинским очима, али не и понос у очинским,
Видио је да Каин поново убија Авеља,
Видио је празан дом свога Оца и трговце испред храма,
Видио је празна срца, срца без љубави...
Видио је да људи више ништа не виде.

Тада је застао и на тренутак се запитао:

"Да ли сам страдао да бих сада видио све ово? Јесам ли због овога на себе узео све њихове гријехе, био понижаван и умро да би ти гријеси били опроштени?"

А онда је застао, његово Срце је залупало јаче, препуно љубави према онима доле, малима и недостојнима.
Рече: "Дошло је вријеме да се поново сретнем с њима," па повика,
"Михаило, пођи са мном и поведи Војске. Још није све изгубљено. Хајдемо!"

Суд(ит)е ми....

Неко ко ме добро познаје вјероватно не би повјеровао кад би им неко рекао да је из моје главе и руку изашао текст који слиједи...

Ради се о томе да ме на писање овог текста навео текст пјесме коју пјева Мирослав Шкоро.
(За оне који не знају, ради се о хрватском пјевачу који је "блажи облик Томпсона". С тим да је Шкоро више патриота него усташа, те да има и дивне љубавне пјесме, за разлику од друге поменуте естрадне појаве.)

Књигу пише витез рода мога
у далекој земљи окован.
Па је шаље својој вијерној љуби,
под зидине града бијелога.

"Еј љубе моја, мога ока вило,
иду дани оде година,
еј, да уза ме није твоје тило
и да су ме браћа издала.

Суде ми, зато што своје волим,
волим највише,
што сам бранио моје најдраже.
Суде ми, душмани моја љубе,
али не знају да је истина вода дубока.

....................................."

Е, сад...
Немам апсолутно ништа против да се Шкоро на овај начин изражава и обраћа публици. Гледала сам и снимак са концерта у Загребу на коме десетине хиљада људи пјева ово заједно с њим а он плаче на бини...

Овдје се очигледно ради о неком њиховом генералу (биће да је, по свој прилици, у питању Готовина) који, очигледно, из Хага пише писмо својој драгој. И ником ништа... Јел да?

Наравно да је ником ништа јер су у питању они. То је сасвим о-кеј... Они воле и поштују своје и нико у свијету нема ништа против. Немам ни ја. Они су се изборили за своју државу, на овај или онај начин... То, шта су они и како "бранили", показаће историја, као и то шта су ти њихови "витезови" радили да би Олујом и Бљеском "одбранили" српске куће тамо код њих...

Ух, одох предалеко али морала сам да кажем. У сваком случају, поштујем то што воле и пазе своје, те тако поштујем и Шкору, који на свој начин показује своје "домољубље". Воли човјек своје, свака част, капа доле.

Ова пјесма није сама по себи уврједљива, тј. није Шкоро хтио да нас увриједи, овога пута не. Оно што мене овјде боли је то што код нас нема некога ко би написао пјесму идентичну овој али у којој се велича српство. Имамо и ми људе који су "оковани у далекој земљи", они, дакако, имају вијерне љубе, а ми, наравно, имамо бијели град у коме те вијерне љубе живе, и уредно примају пошту... А, тек ове "браће" што имамо... Је л' треба некоме, ми таквих имамо на извоз?

Рећићете ми да су њихови генерали бољи и поштенији од наших? Да су они "витезови" а наши нису? Ма, хај'те молим вас!!!! Докле, бре, више овако????!!!!

Зашто ми више волимо све туђе и докле ћемо свога да се стидимо????
Да није можда Готовина бољи од Младића??? У најмању руку, исти су...

Проживјела сам рат, знам шта то значи и не желим да се то више икоме на свијету догоди. Али, ако они имају "витезове", дозволите, имамо их и ми.
На крају крајева, нисам за то да величамо било кога поименце него ми се тако намјестило. У сваком случају имамо земљу коју треба да волимо највише!

Мене само "душа боли" што код нас нема некога ко је на овај начин поносан на своју земљу, вјеру, нацију...
Када би код нас настала оваква пјесма, онај, ко би стис'о петљу да је напише, био би од стране "модерних" политичних снага и невладиних организација проглашен за некога ко "стоји на путу европској Србији".
Ти и такви нас уче да треба да волимо туђе а да је наше "лоше и сељачко". То је, забога, као да ме неко учи да треба више да волим мајку неког свог комшије него моју рођену...
Е, па, није тако! Није и не може бити! Која је биљка успјела да се развије без коријена? Има ли таква? Неееееема....
Немам ништа против, идемо у ту Европу, куд сви Турци туд и мали Мујо, али, сувише смо мали да бисмо се одрицали свога. Ако све наше комшије могу у ту исту Европу са својим националним и културним идентитетом, можемо и ми. Само треба мало да им се искезимо у лице и кажемо да се тога не одричемо. У супротном,газиће нас како ко буде хтио. Као да су нас до сад мало газили. А газили су нас зато што нисмо могли да се договоримо ни око чега.



'Ел би могли мало да се договоримо и сложимо? Једном, па таман ће уто и смак свијета....

Ако неко умије, као што ја не умијем, нека направи пјесму попут ове и нека и наши очеви једном почну своју дјецу да васпитавају, између осталог и, ријечима
"Ко не воли и не чува своје,
неће Божијег лица видјети"

Мени не суде по, тамо неким, судовима (не)правде, у земљама у којима за моју ни не знају, али ми "суде" неки људи које познајем зато што своје ВОЛИМ највише.
Е, па, ВОЛИМ! Ако је то гријех, нека ми суде. У ствари, не треба да ми суде, признајем да сам крива, само прочитајте пресуду, а знам да неће бити испод 15-20 година. То је тарифа за Србе, а ја се нећу стидити ни то да признам! Јесам!

Само се једно мјесто на свијету зове ДОМ!

Ово није политика. Сада нећу да се бавим ничим површним, нарочито нечим толико површним као политика. Ово је питање нечег много јачег и узвишенијег, ово је нешто што се не да поредити ни са чим.
Питање је срца.

Помало је тужно када човјек нема завичај. Ја га немам. Родила се у једном граду, одрасла и живим у другом. Овај који би требало да се зове мојим завичајем, то де факто није. И оно мало слика које сам у својој малој глави понијела кад сам одлазила већ полако ишчезава. Скоро двадесет година нисам била тамо, и, мада и даље драг, то више није исти град.
Овај други, у коме проводим дане, никада нисам успјела да заволим до краја и доживим као свој. Некако не могу. Јаче је од мене. Драг ми је, волим кад се однекуд вратим у њега (осим кад се враћам из Београда), али, то није "мој" град.

Али, оно што куца у мојим грудима, то се зове Република Српска. Не волим када неко каже да сам из Босне, јер, то званично јесте Босна, али људи који ту живе не мисле тако.
На крају крајева, била би уврједа и за једну и за другу страну рећи тако нешто. Наши очеви се нису борили за то, али политичаре баш брига за све нас. Зато и нећу о политици.
У сваком случају, то што ни у једној званичној књизи не постоји, то што сваким даном покушавају да омаловаже, то, за шта би највише вољели да никада није ни настало, то што би они згазили као пикавац, то мени значи СВЕ.
Економски гледано, није нека привилегија живјети у Републици Српској. Плате... хм... па, преживљава се... Пензије... кхм... ко је рек'о пензије...
Реално, ситуација није боља него било гдје у "комшилуку". Домаћи и гостујући политичари воде главну ријеч и купе сав кајмак, ми обични се боримо, крпимо... живи смо још увијек, то је ваљда неки знак...

Али, осјећај који се у мојим грудима пробуди кад однекуд кренем кући и дођем на један од граничних прелаза, на коме пише ДОБРОДОШЛИ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! то се не може платити никаквим парама...
Као ни то кад славимо Дан републике за инат свима, кад сви заједно славимо Бадње вече, када нас грије иста ватра... ријетки тренуци кад смо СВИ ЗАЈЕДНО. Тај појам РЕПУБЛИКА СРПСКА је, ваљда, једина ствар око које се ми, који живимо на 49% територије слажемо. Волимо то име и све што оно представља и не дамо га никоме!

Ето, Српска није велика, чудног је облика, тренутно је без грба и без химне... али, то је МОЈЕ, ја то не дам никоме. И, можда немам пасош те земље и можда га никад нећу ни имати, али, за мене се само једна ЗЕМЉА на свијету зове ДОМ, и, ма колико то некога нервирало, овај тврдоглави Ован ће увијек рећи да је Бијељина у Републици Српској.

Можда нисам сигурна гдје ми је завичај, али са стопроцентном сигурношћу могу да кажем гдје је мој дом.
Мој дом се зове РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Оскар за идиоте

Када вам исперу мозак онда могу да вам раде шта год пожеле. Под будним оком некога ко нам, из вана, преко масовних медија, пласира најсавременија "средства за прање" мозгови људи се претварају у кашу тако да ускоро неће имати ни шта да нам испирају.
Претварамо се у неку врсту машина, шта ли... у сваком случају у нешто што може да функционише и без сиве масе. Паде ми, овог часа, на памет назив једног старог југословенског филма, "Како сам систематски уништен од идиота", јер то је оно што нам се већ деценијама дешава.

Да не залазим у политику и политичка уређења која су нас сналазила посљедњних стотинак година, о томе је испразно говорити и од тога, народски речено, нема 'леба. Ипак, ово што ми данас преживљавамо дефинитивно је посљедњи стадијум уништавања наших мозгова, креативности, душе и свега што има неке везе са тим.

Да ли да почнем од "хитова" продукцијске куће ИМОУШН, реклама "за све народе и народности" или неких ликова из домаће продукције...

Програми телевизија из земаља бивше нам земље изгледају готово идентично. Чему је онда служило раздвајање кад опет гледамо и слушамо сви све исто? Ето још једне бесмислице о којој се може размишљати... (хех)
Колективно уништише креативност и дух балканских народа, а ти народи су управо по томе били препознатљиви. Мислите да је случајно? "Случајно" не постоји... "систематски уништавани од идиота..."
Зашто би креативни људи мислили својом главом кад то у данашње вријеме уопште није модерно... Имамо, фино, шаблоне, па, брате мили, можемо да се уклапамо у њих колико нам је воља...

Концепт емисије, рекламе, размишљања, у крајњој линији, већ су осмислиле чике негдје тамо, ми само треба да пронађемо мушку или женску персону која се уклапа у њихове услове, кликнемо на "rec" и сви постанемо сретни и весели дивећи се шарму, духовитости и иновативности (молим?) нове ужасно гледане емисије...

Одлучила сам да не посвећујем превише пажње "свевидећем" ИМОУШНУ, који генијално, потпуно генијално, пласира на наше екране сво могуће смеће овога свијета,
почев од стартовања људи по улици, преко јефтине патетике, најогавнијег могућег начина да се ступи у брачну заједницу па све до "играња Бога" у ужасно гледаном "спе'таклу" познатијем као "свевидећи и свемогући" Вееелики брат. Доста, ако душе имате!!!

Чудесне рекламе су прича за себе. Сви, као, имамо различите рекламе за одређене производе а, у суштини, то су исте рекламе, само су гласови и имена мало другачији. Тако у Србији дезодоранс користе Андреа и Драган, док у БиХ тај исти дезодоранс (изговарајући исти текст) користе Алма и Дамир. У Хрватској клинац "жели какати у Карловој купаоници" док у Србији потпуно исти млади човјек "жели да каки код Каће"...
Разлика је суштинска, знате...

Е, сад на ред долазе они који покушавају нешто и сами да смисле (ко је рекао позајме идеју?)... Прије свих мислим на драгог нам Огњена Амиџића. Да се разумијемо, немам ништа против њега лично. Један период мог живота обиљежио је његов чувени "Јутарни" и то ми је било баш супер. Овдје желим да кажем нешто о најновијем плоду његове бујне маште.
Чувени и напрасно и преко сваке мјере популарни ОСКАР!
О том лику немам лијепо мишљење, али није у томе поента. Поента је да мислим да нам уважени господин Амиџић преко Оскара у руке гура огледало, а ми то огледало узимамо са погрешне стране.
Наиме, мислим (усуђујем се да то себи дозволим) да Оскар постоји да би нам показао неколико битних ствари о нама.
Оскар је, то је свима јасно, и физички и психички најобичнији дебил. Тај дебил иде и разговара са људима различитих професија и његова питања су понекад духовита, понекад смијешна али најчешће болесна и идиотска. Врхунац кича и неукуса за мене је прилог направљен у радњи погребне опреме. Просто, мислим да неке ствари никако не би требале служити за спрдњу, у нешто се ипак не дира.
Али, евидентна је чињеница да, што је Оскар идиотскији, болеснији и морбиднији то се народ више интересује за њега и гласније се и хистеричније смије, више га воли.
Његови "хитови" Медо брундо и Змија и жаба су са мање од 24 сата постали мега хитови, већи од побједничке пјесме Евровизије а група обожавалаца на фејсбуку (том чуду данашњице) и група подршке Оскаровом одласку на Евровизију броје невјероватно пуно чланова.
Мислим да баш то говори пуно о нама и томе какви смо данас.
Можда Огњен покушава да нам покаже колико нисмо свјесни своје несвијести?
Што нам већи идиотизам нам понуде ми се више "примамо" на то, јер то је, Боже мој, тако "КУУУЛ".

Драги моји, ми смо се превише погубили у овом хаосу који, неријетко, сами себи правимо. Више не знамо шта ЈЕСТЕ духовито а шта нам се продаје у таквом паковању, заборавили смо да се искрено и од срца смијемо, заборавили смо да се шалимо, да причамо вицеве... Тражећи срећу тамо гдје је нема, летећи за новцем, трошећи енергију на небитне ствари, борећи се да останемо и опстанемо, заправо смо изгубили осјећај за суштину, праве вриједности, истинску љубав, изгубили смо шарм и дух, изгубили смо себе.
Хајде да већ једном узмемо то огледало и погледамо свој одраз у њему, али, овога пута, са праве стране. (Док) Још није касно...