Ово није политика. Сада нећу да се бавим ничим површним, нарочито нечим толико површним као политика. Ово је питање нечег много јачег и узвишенијег, ово је нешто што се не да поредити ни са чим.
Питање је срца.
Помало је тужно када човјек нема завичај. Ја га немам. Родила се у једном граду, одрасла и живим у другом. Овај који би требало да се зове мојим завичајем, то де факто није. И оно мало слика које сам у својој малој глави понијела кад сам одлазила већ полако ишчезава. Скоро двадесет година нисам била тамо, и, мада и даље драг, то више није исти град.
Овај други, у коме проводим дане, никада нисам успјела да заволим до краја и доживим као свој. Некако не могу. Јаче је од мене. Драг ми је, волим кад се однекуд вратим у њега (осим кад се враћам из Београда), али, то није "мој" град.
Али, оно што куца у мојим грудима, то се зове Република Српска. Не волим када неко каже да сам из Босне, јер, то званично јесте Босна, али људи који ту живе не мисле тако.
На крају крајева, била би уврједа и за једну и за другу страну рећи тако нешто. Наши очеви се нису борили за то, али политичаре баш брига за све нас. Зато и нећу о политици.
У сваком случају, то што ни у једној званичној књизи не постоји, то што сваким даном покушавају да омаловаже, то, за шта би највише вољели да никада није ни настало, то што би они згазили као пикавац, то мени значи СВЕ.
Економски гледано, није нека привилегија живјети у Републици Српској. Плате... хм... па, преживљава се... Пензије... кхм... ко је рек'о пензије...
Реално, ситуација није боља него било гдје у "комшилуку". Домаћи и гостујући политичари воде главну ријеч и купе сав кајмак, ми обични се боримо, крпимо... живи смо још увијек, то је ваљда неки знак...
Али, осјећај који се у мојим грудима пробуди кад однекуд кренем кући и дођем на један од граничних прелаза, на коме пише ДОБРОДОШЛИ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! то се не може платити никаквим парама...
Као ни то кад славимо Дан републике за инат свима, кад сви заједно славимо Бадње вече, када нас грије иста ватра... ријетки тренуци кад смо СВИ ЗАЈЕДНО. Тај појам РЕПУБЛИКА СРПСКА је, ваљда, једина ствар око које се ми, који живимо на 49% територије слажемо. Волимо то име и све што оно представља и не дамо га никоме!
Ето, Српска није велика, чудног је облика, тренутно је без грба и без химне... али, то је МОЈЕ, ја то не дам никоме. И, можда немам пасош те земље и можда га никад нећу ни имати, али, за мене се само једна ЗЕМЉА на свијету зове ДОМ, и, ма колико то некога нервирало, овај тврдоглави Ован ће увијек рећи да је Бијељина у Републици Српској.
Можда нисам сигурна гдје ми је завичај, али са стопроцентном сигурношћу могу да кажем гдје је мој дом.
Мој дом се зове РЕПУБЛИКА СРПСКА!
Нема коментара:
Постави коментар