за вас дишем....

Кроз наше животе прође много људи.... заиста много... али, ако сагледамо мало боље, колико ЉУДИ ту има? На колико прстију се могу набројати?
Кроз мој мали, небитни, живот прошло је заиста много тога и много њих... мало је остало, није све створено да траје...
Имена су, у овом случају, небитна... служе да би се нешто разликовало од нечег другог...
Кад све прође, а све мора да прође, с том намјеном смо дошли на Земљу, памте се само лијепи тренуци, тренуци који су нас оставили без даха, људи који су нас навели да дишемо другачије...
Има таквих људи око мене... мени су битнији од свега.... хвала Богу што их је послао да би ме учинили бољом...
Е, па, најдражи моји, мислим да знате који сте... ова слова су посвећена вама и то није ништа у поређењу са оним што сте ви учинили за мене....

Хвала ти што си радост мог живота, ти ћеш то увијек бити, ти најбоље знаш све моје бубице и све разумијеш, нема везе што си млађи...

Хвала и теби која све увијек знаш, разумијеш без пуно ријечи... то је пуно више од "добросусједских односа"...

Хвала вама који ме гледате како се са црним подочњацима борим са сопственим и нашим заједничким демонима, преносећи дио мог "бремена" и на вас... Знате све...

Хвала теби, коме никада нећу моћи да кажем довољно "хвала" за све... коме никада нећу моћи ништа да поклоним јер ми се чини да је све мало за такву људину...
ти си мени поклонио пријатељство и отворено срце, већег поклона од тога нема...

И теби хвала до неба за толику љубав коју носиш у себи и преносиш на све око себе...
коју сам "осјетила на својој кожи"... Хвала ти што на свијет сада гледам другачије јер сам сигурна да ЧИСТА љубав није умрла са диносаурусима, ти си ми то показала...

Хвала Вама, јер сте за мене увијек имали адекватну реченицу, јер сте у преломним моментима помогли да преломим... знам да је све било за моје добро, знате и Ви да знам.

Знам да вам све ово вријеме није било лако са мном, знам јер ја са собом проводим 24 сата дневно, седам дана у недељи. Баш зато што знам колико је тешко носити се са свим оним што ја јесам, мислим да јесам или покушавам да будем, баш зато толико цијеним што сте присутни у мом животу и не постоје ријечи довољно велике и јаке којима бих вам исказала силину љубави коју према вама осјећам.

Ви сте ме научили да је живот лијеп без обзира на то колико тешке ударце умије да зада.
Ви сте ме научили да се са осмијехом носим са тим.
Ви сте ме научили да реченицу "Волим те" треба често говорити онима за које то осјећате, да би они били што свјеснији тога.
Ви сте ме научили да морам научити да цијеним саму себе ако желим да ме други цијене (још учим...)
Ви сте ме научили да искрена и права љубав и пријатељство које из ње произилази не познаје границе, године нити било шта слично...
Рече једном једна од вас: "Ваш сам вјечити ученик" и још једном вам хвала за све!

ВОЛИМ ВАС!

Далеко... даље... најдаље... ТИ

Ко си ти?
Кад си се појавио наивно помислих да си добри дух из чаробне лампе који је дошао на свијет да би био мој.
Онда си из мене узео најбоље што си нашао, своје бриге оставио мени и само нестао.
Сваки сљедећи пут остајао си све краће и остављао само више бола.
Не, ти ниси добри дух... не можеш бити...
Данас си опет свратио у мој живот.
Не, не у мој живот, не ни у мој дан... Свратио си... остао си таман толико дуго да ми се читава година изврти пред очима, да потистнем у страну све дивне људе који су се у мом животу десили послије тебе, да сав сјај овога љета нестане пред љепотом твог лика и твојих лажи.
Свратио си... да ми кажеш да ниси заборавио, да памтиш, да си свјестан...
Ко си ти? Због чега све то радиш?
Да ли ме то Небо ставља на пробу? Да ли то, можда, радиш ти? Храниш сујету или си опет болесно сам, за промјену?
Сигурно ниси дух... то није њихов стил... то си само ТИ, није битно ни твоје име, ни твоја слика, ништа.
Слаба сам а то схватим тек кад одеш па се вратиш, свратиш...
Сад си опет отишао и не знам кад ћеш, и да ли ћеш опет бити ту.
Мене ће увијек чекати мојих двадесетак квадрата самоће, а тебе... тебе ће чекати гомила оних који су ту из користи...
А када оду... чека те празно и увијек слободно, оно САМО ТВОЈЕ мјесто у дну дна мог срца...
Оно ће заувијек остати такво, можеш бити миљама далеко... од тог мјеста не можеш побјећи докле год се чује „тик-так“.