Далеко... даље... најдаље... ТИ

Ко си ти?
Кад си се појавио наивно помислих да си добри дух из чаробне лампе који је дошао на свијет да би био мој.
Онда си из мене узео најбоље што си нашао, своје бриге оставио мени и само нестао.
Сваки сљедећи пут остајао си све краће и остављао само више бола.
Не, ти ниси добри дух... не можеш бити...
Данас си опет свратио у мој живот.
Не, не у мој живот, не ни у мој дан... Свратио си... остао си таман толико дуго да ми се читава година изврти пред очима, да потистнем у страну све дивне људе који су се у мом животу десили послије тебе, да сав сјај овога љета нестане пред љепотом твог лика и твојих лажи.
Свратио си... да ми кажеш да ниси заборавио, да памтиш, да си свјестан...
Ко си ти? Због чега све то радиш?
Да ли ме то Небо ставља на пробу? Да ли то, можда, радиш ти? Храниш сујету или си опет болесно сам, за промјену?
Сигурно ниси дух... то није њихов стил... то си само ТИ, није битно ни твоје име, ни твоја слика, ништа.
Слаба сам а то схватим тек кад одеш па се вратиш, свратиш...
Сад си опет отишао и не знам кад ћеш, и да ли ћеш опет бити ту.
Мене ће увијек чекати мојих двадесетак квадрата самоће, а тебе... тебе ће чекати гомила оних који су ту из користи...
А када оду... чека те празно и увијек слободно, оно САМО ТВОЈЕ мјесто у дну дна мог срца...
Оно ће заувијек остати такво, можеш бити миљама далеко... од тог мјеста не можеш побјећи докле год се чује „тик-так“.