Od tebe svi uvijek nešto očekuju. Još i prije nego što se rodiš. Očekuju od tebe da budeš dječak.... ili djevojčica. Kad se rodiš očekuju od tebe da noću mirno spavaš, da jedeš uvijek u isto vrijeme, da ne plačeš glasno, da ne kakiš mnogo. Očekuju da te ništa ne boli, a ako te boli, da fino kažeš, a ne da tu nešto plačeš, a oni da pogađaju šta ti je.
Malo kasnije, očekuju od tebe da znaš sve pjesmice napamet, da se pristojno ponašaš, da sjediš mirno. Očekuju od tebe da jedeš povrće i voće, da ne zapitkuješ, da se ne isprljaš kad izađeš napolje.
Od tebe se, zatim, očekuje da budeš odličan učenik, da slušaš učiteljicu i budeš dobar na času. Da se nikad ne svađaš ni sa kim. Očekuju od tebe da te zanima književnost, matematika i sport. Očekuju da znaš šta ćeš biti kad porasteš.
Baba očekuje da budeš dobar i pobožan. Deda očekuje da budeš realan i komunista. Tetka očekuje da budeš ljekar, stric očekuje da budeš pravnik. Ujak te vodi na fudbalske utakmice, iako ti voliš rukomet, i očekuje da ćeš se predomisliti. Ujna očekuje da pojedeš sve palačinke, strina da najviše voliš njenu pitu.
Očekuju da ispuniš njihove neispunjene želje. Očekuju da ćeš biti isti kao oni. Očekuju da ćeš biti bolji od njih. Očekuju da nastaviš njihovim utabanim putevima, tradiciju da ne kvariš.
Očekuju da nikad ne kasniš. Očekuju da nađeš dobar posao i odmah postaneš šef. Očekuju da imaš porodicu. Očekuju da daš djeci imena po časnim precima. Očekuju da uvijek na sve misliš i nikad ništa ne zaboraviš. Očekuju da uvijek budeš hrabar i jak. Očekuju da nikad ne plačeš. Očekuju da budeš srećan jer oni od tebe očekuju.
Tako, očekujući sve i svašta od tebe, nauče te da i ti očekuješ. Onda ti počneš da očekuješ od sebe i drugih, nesvjestan da svi daju samo ono što mogu i znaju, a ne ono što se očekuje. Kad zastaneš, shvatiš da ne znaš šta si ti, a šta su u tebi oblikovala očekivanja drugih. Sebe u sebi ne možeš da prepoznaš.
Strpljenje je jedini put. Strpljenje i čisto srce. Kad ništa ne očekuješ, onda sve shvatiš kao blagoslov, a kad sve shvatiš kao blagoslov... E, onda život ima smisla i onda si srećan.
Malo kasnije, očekuju od tebe da znaš sve pjesmice napamet, da se pristojno ponašaš, da sjediš mirno. Očekuju od tebe da jedeš povrće i voće, da ne zapitkuješ, da se ne isprljaš kad izađeš napolje.
Od tebe se, zatim, očekuje da budeš odličan učenik, da slušaš učiteljicu i budeš dobar na času. Da se nikad ne svađaš ni sa kim. Očekuju od tebe da te zanima književnost, matematika i sport. Očekuju da znaš šta ćeš biti kad porasteš.
Baba očekuje da budeš dobar i pobožan. Deda očekuje da budeš realan i komunista. Tetka očekuje da budeš ljekar, stric očekuje da budeš pravnik. Ujak te vodi na fudbalske utakmice, iako ti voliš rukomet, i očekuje da ćeš se predomisliti. Ujna očekuje da pojedeš sve palačinke, strina da najviše voliš njenu pitu.
Očekuju da ispuniš njihove neispunjene želje. Očekuju da ćeš biti isti kao oni. Očekuju da ćeš biti bolji od njih. Očekuju da nastaviš njihovim utabanim putevima, tradiciju da ne kvariš.
Očekuju da nikad ne kasniš. Očekuju da nađeš dobar posao i odmah postaneš šef. Očekuju da imaš porodicu. Očekuju da daš djeci imena po časnim precima. Očekuju da uvijek na sve misliš i nikad ništa ne zaboraviš. Očekuju da uvijek budeš hrabar i jak. Očekuju da nikad ne plačeš. Očekuju da budeš srećan jer oni od tebe očekuju.
Tako, očekujući sve i svašta od tebe, nauče te da i ti očekuješ. Onda ti počneš da očekuješ od sebe i drugih, nesvjestan da svi daju samo ono što mogu i znaju, a ne ono što se očekuje. Kad zastaneš, shvatiš da ne znaš šta si ti, a šta su u tebi oblikovala očekivanja drugih. Sebe u sebi ne možeš da prepoznaš.
Strpljenje je jedini put. Strpljenje i čisto srce. Kad ništa ne očekuješ, onda sve shvatiš kao blagoslov, a kad sve shvatiš kao blagoslov... E, onda život ima smisla i onda si srećan.