Сви који ме знају знају колико волим да нагласим чињеницу да сам из Републике Српске. Сви знају колико волим Републику Српску. Управо из те љубави сада морам да напишем и кажем неколико ствари.
Прво, да објасним зашто (ми) је битно знати и разликовати да у оквирима БиХ постоји ентитет који се зове Република Српска. Зато, пријатељи моји, што је неко хтио да се Срби "одстране". Подсјетићемо се да је до чувеног прегласавања дошло тог 1. марта, дана који се у ФБиХ слави као Дан независности. Само не знам да ли вам је неко рекао да је, суштински, због тог дана почео рат. Дакле, неки други, не Срби, хтјели су да "преграде двориште." Кад су Срби прихватили "преграду", сад то не одговара.
Друго, да је свеједно из ког дијела БиХ долазимо, "оним другима" не би било тако тешко да изговоре то "Република Српска", него говоре шатро скраћену варијанту "ер-ес." У реду је, знамо да вам је мука, не морате се фолирати.
Треће, због тога је био рат. Грдна се крв пролила јер су хтјели да се преграђују и ограђују. Сад им смета да постоје та два дворишта.
Ех, а сад оно због чега, након годину дана, отворих нови пост на блогу. РЕФЕРЕНДУМ о Дану Републике Српске. Дан Републике Српске постоји 24 године, колико и Република сама. Онда је некоме пало на памет да је превише завладало примирје и да ваља мало заталасати. Па, у шта ћемо дирнути, него у око. И би тако. А, народ глуп и ограничен и пали се к'о Хепо коцкица.
Прво, Баки, сине, у чему је, након 24 године проблем са јануаром деветим?
Друго, Главо од Лакташа, шта браниш, од кога браниш и ЗАШТО САД? Ономад, '92. и један и други бранили сте само своје шлепере са кафом, цигарама, оружјем и Арапима. Сад би један да брани недјељивост, а други недјељивост.
Ево, голубови моји, о чему се догађа. Ова двојица, горепоменута, играју се шаха, човјече, не љути се, или какве друге друштвене игре у којој играчи једу једни друге, али не "одправе".
Референдум је вазда била света ријеч у Срба с ове стране Дрине, сад су ту ријеч потегли ни за шта. Народ, неначитан, непродуховљен, ограничен са сваке стране, примио се на причу. Баки и Глава срећни као кад дјетету даш омиљену играчку.
Дакле, овај Референдум, сад што ће доћи, ништа донијети неће. Људи ће изаћи, заокружити ДА, к'о што је и ред, а кад прођу избори (јер, ако вам још нико није нацртао, овај референдум је предизборна кампања Главе од Лакташа), они што су ваљда у октобру, Баки бабин и Глава од Лакташа ће се опет наћи у каквој механи и договорити, односно Глава ће пристати, да је Девети јануар неуставан.
И за шта сте ви, соколови моји, у неђељу свету устајали зором из кревета и хрлили на изборна мјеста? Ни за шта. Испашћете(мо) глупи, као што увијек испаднете(мо) кад потрчимо за лоптицом коју нам с врха баце.
Одувијек сам жељела референдум на коме ћу моћи да гласам да Република Српска буде независна. Међутим, НЕ ЖЕЛИМ ни тај референдум, ако ће он довести до тога да падне само једна нечија суза и само једна кап нечије крви. НЕ ЖЕЛИМ РАТ. Преживјела сам четири године тог пакла. Хвала Богу. Многи нису.
Треба ли поново да многи не преживе? У те "многе" поново би се убројали моји и ваши добри и драги људи. Ови са врха би опет посклањали своје у иностранство, а своје гузове добро осигурали и са те-ве екрана доливали уље на ватру.
Хоћу да волим своју земљу (или своје "двориште"), али НЕЋУ ДА МРЗИМ НИКОГА. Хоћу да се зна ко је свако од нас, али нећу да нас то спречава да будемо добри једни према другима. Хоћу да могу да одем и на славу и на Бајрам и на Божић 25. децембра. Нећу да ми нечије име и начин на који се моли Богу одреди мој однос према њему. Хоћу мир. Тек смо се навикли да не пуца око главе и да не стојимо у реду за хуманитарну помоћ.
Мало је времена прошло. Окрените се и схватићете да људи још живе у колективном смјештају, да једу у народним кухињама. Да, да, још ни оно није прошло, а неки би хтјели још мало да припуцају, да још мало живота угасе, да опет напуне корита од ријека суза, која су пресушила.
Дакле, коме је до рата, имам да поручим следеће:
Закупите неку велику пољану, на каквим су се некада водиле битке, поведите своје најмилије са собом (што ће рећи и дјецу и све крвне сроднике, родитеље, унуке... све што хода) и побијте се са онима са супротне стране, који су исто тако повели своје из куће са собом. Ето вам, убијајте се, кад толико волите.
Обичан народ у овој земљи само жели да живи мирно, нормално, "рахат." Ја никад више не желим да слушам јауке, пакујем живот у једну торбу, окрећем се и остављам за собом људе које волим и град који волим, да их никад више не видим. Нећу да мајке плачу, нећу да дјеца гину. Нећу да једем радиоактивне паштете из хуманитарне помоћи. Нећу да ико више икада игдје носи етикету ИЗБЈЕГЛИЦЕ. Она понижава више од заразне болести.
Хоћу да се поштујемо, кад већ не знамо да се волимо. Хоћу да буде мир и да у/на миру волим Републику Српску. :)