Čini mi
se da je juče bila nedelja, kad eto je danas opet. Ovo između je
proletjelo. Između dvije nedelje se uglavnom dešava "Dan mrmota". Sve
je, manje-više, isto, a sve prolijeće pored i mimo nas. Kaže se "Prođe dok
trepneš.", a kako koji dan sve teže sastavim i jedan čitav treptaj, a već
je prošlo. Nije bitno šta, sat, dan, mjesec, godina... Sve leti, prolijeće i
ništa ne pita.
Neki ljudi kao da vole, pa bi ubrzali sve još više. Drugi se
čude, ali ćute i plivaju. Treći se samo čude. Ali, niko ne usporava. Svi
ubrzavaju jer moraju još samo ovo da završe, još samo ono da počnu, još
samo... U međuvremenu se rađaju djeca koju odgaje baba i deda, jer mama i
tata nemaju vremena. Brakovi se raspadaju jer njih dvoje nemaju vremena da
oslušnu onog drugog. Djeca rastu nesrećna, roditelji stare neurotični.
Studenti kafu zalivaju energetskim pićima da bi postigli
sve. Ljudi doručkuju na autobuskom stajalištu, u taksiju, u autobusu, na
semaforu... ako uopšte doručkuju. Ručaju tako što gutaju polužive zalogaje
hrane koje nisu ni svjesni, jer žure. Ujutro se jednom rukom tuširaju, drugom
peru zube. Uveče jednim okom spavaju, drugim gledaju televiziju.
Djeca žure da iz škole stignu na trening, sa treninga na
ples i engleski, sa engleskog kući da uče za srpski, istoriju, geografiju,
fiziku i biologiju koje će sutra odgovarati. Kafa sa prijateljima se sve češće
svodi na pogledanje na sat i cupkanje nogom. Nema se ni vremena ni živaca za
takve stvari. Prijateljstva se održavaju SMS porukama ili postovima na
Fejsbuku. Ima se ljubavi, nema se vremena. "Čujemo se samo da prođe ovaj
haos." "E, vidimo se samo da prođe ovo ludilo." "Javim ti
se sigurno, samo ovo da završim." "Vidimo se od nedelje jedan
dan." "Nemam kad, a zvao/la bih te."
Onda, kad ti od ludila, projekata, žurbi i čuda pozli, pa završiš u krevetu da ne mo'š da se pomjeriš, svi nekako nađu vremena da te obiđu i da psuju vrijeme kog nemaju. Kad od kafe, pomiješane sa energetskim pićima, haosom i cigarama, otkaže neko srce, svi stignu na sahranu. Pojedoše se što nisu stigli da kažu šta su imali, jer godinama nisu imali vremena. Na sahranu svi dođu.
Ljudi više ne znaju koje je boje nebo, kako miriše more ujutro, uplaše se kad shvate da im se sunce promalja kroz prozor. Tragaju za mirom, a stalno dopuštaju da ih preplavi nemir. Plaše se da će nešto poći naopako, umjesto da shvate kako im dobro ide. Od ludila koje sami sebi tovare više ne stižu da dišu. "Sve će proći, gospodine. Ali, zar je nada u tome da sve prođe?" (Meša Selimović, Tvrđava)
Stoga apelujem da se pobacaju ručni satovi. Da pravimo manje korake. Da uzimamo manje zalogaje i to dobro sažvakane. Da ne letimo, jer da je ikad trebalo da letimo bili bismo ptice.
Da se u upotrebu vrate oni metalni ručni mlinovi za kafu. Da
bi kafa bila dobra mora da se melje polako, a dok se polako melje ima se dosta
vremena da se popriča sa osobom koja nam je došla na kafu. Onda, kad je
kafa već tako dobra, šteta je da se popije na brzinu, valja u tome
uživati.
I, polako. Vrijeme prolazi, za to je izmišljeno. Proći ćemo i mi, za to smo namijenjeni. Ali, ne moramo baš da proletimo, možemo i da prošetamo. Dok šetamo da usput pogledamo oko sebe, da postanemo svjesni i neba i zemlje i sunca. Da pozovemo prijatelje samo da im kažemo da mislimo na njih. Da damo i primimo ljubav, svake vrste. Da imamo kad i da stignemo svašta.
Ne možemo zaustaviti vrijeme. Možemo usporiti sebe, da bismo sebe imali.