Bilo je to negdje pred kraj tog ljeta, jednog od posljednjih takvih. Ekipa je na terenima iza gimnazije igrala basket. Ja sam te godine kretala u prvi razred srednje škole. Sa tim početkom, neplanirano, ali ne i neželjeno, desili su se i neki drugi počeci u mom životu. Ili krajevi... Svejedno, svaki kraj je, istovremeno, početak nečeg drugog.
Bilo je to jedno drukčije ljeto. Završila sam osnovnu školu, upisala srednju, preselila se-napustila stari kraj i morala sam da se "branim" od neosnovanih napada na mene, od strane moje, do juče, "sestre".
Prošle smo nas dvije sito i rešeto zajedno. Zajedno trošile džeparac, čuvale leđa jedna drugoj, zajedno bježale sa časova, zajedno provodile sate na klupi u školskom dvorištu dijeleći jedna sa drugom razmišljanja, zebnje, strahove, nedoumice... sve. Išle smo, tako, zajedno istim putem, ponekad malo krivudavim, ali uglavnom pravim i ravnim. Onda smo jednom došle na raskrsnicu.
Na toj raskrsnici ona je mogla da krene sa mnom, da položi razred, upiše bolju srednju školu, igra basket, izlazi na osvijetljena mjesta.
Na toj raskrsnici ja sam mogla da krenem sa njom, da dopustim da osmi razred položim sa vrlo dobrim, umjesto odličnim, uz malo truda, da batalim basket, da obučem crnu majicu, stavim lance i bodeže i počnem da koristim prvo lake, pa onda i teže droge.
Prestale smo da pratimo jedna drugu. Na toj raskrsnici ona je otišla putem koji je odabrala, ja svojim. Međutim, ona je uskoro shvatila da tim putem kojim je krenula ne može sama. Zvala me je da joj se pridružim. Nisam željela da je pratim, željela sam da odem po nju i da je vratim. Stalno sam joj to govorila. Ali, ona je sebe na neki način našla na tom putu, jedino što usamljenost nije nestala. Kada sam rekla da ne želim da idem tuda i da je jedino što mogu da joj ponudim prijateljska ruka koja će svim silama vući dok je ne iščupa odatle, ona je rekla da joj to ne treba.
Ali, svakog puta kada je upadala u krize i kada je bilo teško, obraćala se meni, nebitno u koje doba dana. Na počecima tih razgovora slušala sam o sebi divne stvari, a kako bi odmicali i približavali se kraju niko gori od mene nije postojao. Trpila sam i smišljala načine da pomognem, jer ja kad volim volim do kraja i dajem sve za one koje smatram prijateljima.
Smislila sam. Rekla sam jednoj zajedničkoj drugarici, koja je bila dijelom na mom putu, a dijelom na njenom, da je jednog popodneva na neki način "namami" na teren gdje smo mi igrali basket, kako bih pokušala da još jednom porazgovaram sa njom. Posljednji put.
Ta drugarica mi je izašla u susret i moja "sestra" se tog dana pojavila na betonskim tribinama.
Kada je jedna partija bila gotova rekla sam nekome od ljudi koji su čekali na red za igru da uđe umjesto mene, a ja sam otišla na tribine i sjela pored nje. Pričali smo. Rečenice su nam bile kratke, odsječne, gotovo vojničke. Oprezne. Došli smo do "ključne" teme. Pitala sam kako je, rekla mi je da nije baš dobro. "Rekla sam ti da će biti tako." je sve što je iz mene u tom trenutku moglo da izađe. Ona je počela da priča, ja sam slušala, a ostatak svijeta postojao je i dalje, krajnje nezavisno od nas.
Kad je završila, rekla sam joj nekoliko rečenica i na kraju dodala: "Želim da ti pomognem, ali moraš prvo ti da pomogneš sebi." Tada je ona rekla: "Ma, tebe zabole dupe za mene. Svejedno ti je šta će biti sa mnom, i danas si me zvala da ti pričam samo jer te zanima kako je njemu bilo kad se drogirao." (Ja sam u tom tada bila fan jedne muzičke zvijezde koja je u tom trenutku javnosti pričala svoje priče o izlječenju od narkomanije)
Kad sam čula šta mi je rekla, ustala sam, pogledala je preko ramena, rekla: "Ma, slušaj...", okrenula se, sišla sa tribira, ušla na teren i rekla "Igram!".
Ona me je ujela za srce, ja sebe za jezik, zauvijek stavila tačku na tu priču i krenula dalje.
Rečenicu nisam dovršila, ali sve ostalo jesam. Tog dana rodila se neka nova ja.