Знате већ да код нас ништа не може да буде као код свих нормалних (и оних мање нормалних) људи. И тако, док у Јапану људи, и данас извршавају самоубиства кад воз закасни неколико секунди, док у Будимпешти превоз метроом имате на сваких (досадних) 10-15 минута, код нас ствари иду мало друкчије.
Али, реално, зашто бисмо, у било којој области, напредовали? Много је лакше, линијом без отпора, ићи стазама Османлија, или, у најбољем случају, стазама НОБ-а, и задовољавати се тиме пто ствари функционишу као у времену кад су настале.
Тако, код нас у граду, градски превоз функционише невиђено добро.
У почетку, кад је тек уведен градски превоз (негдје почетком 2003.), све је сасвим солидно функционисало. На свим линијама аутобуси су саобраћали на, отприлике, сваких пола сата до сат, зависно од удаљености насеља од центра града и броја путника.
Ал' не лези враже... Како персона која у свом власништву има транспортно предузеће (које је, претходно, годинама урнисао на функцији генералног директора), има апсолутни монопол на било коју врсту превоза у "нашеме маломе мисту", тако може и да ради шта му се ћефне, или, како му дуне...
Тако ја данас ако хоћу да идем из града кући, или у супротном правцу, у току дана имам чак четири прилике да то урадим, и то само док траје школска година. Преко распуста и викендом саобраћају само два пута дневно.
И сад, зашто ја ово све причам... Можда из разлога што посљедњих дана чешће него раније имам потребу за тим чудом које се у народу зове "градски превоз" и тек сада знам која је мука бити остављен тим људима на милос'и немилос'.
Ју, па не знате ви какви су то аутобуси. Таквим аутобусима су се возили партизани, још у десанту на Дрвар. То је било онда кад "Није умро Тито, спасио га Рекс". Е, тако.
Аутобуси су такви да се у њима распадају сједишта, која су истовремено толико прљава да се бојим да не фасујем неку још неоткривену болест. Мајке ми. Не знам да ли више водим рачуна да што мање моје одјеће буде захваћено тим заразним сједиштем, или да не испаднем из тог аутобуса.
Возач ће уредно да се издере на вас, али немојте га питати зашто се дере. Он има своје разлоге, а сви могу да се ставе под заједнички именилац "може ми се!".
Е, али, ако ви извољевате, па сад немате баш времена да чекате само тих неколико сати, период у коме вас не часте саобраћањем ваше линије, ту су, вама увијек на услузи, дивљи такси превозници.
Да, да, дивљи, ови "регуларни" су скупи да подивљаш, зато се ови јефтини и зову тим популарним именом "дивљи таксисти". Мада, постоји још понека теорија о томе. Читаћете... ако већ нисте отишли на неку паметнију нет адресу.
Гдје сам сад стала... а, да... такси.
Ти "дивљи", заправо, не возе на таксиметар него по тарифи. Тарифа је 1,50 КМ (нешто мање од једног евра). Са регуларнима сам само једном имала част. Тада су дошли на позив, превезли нас до тачке Б, која је од тачке А била удаљена једва један километар, и за то нам узели скоро 10 марака. Ја сам се за мање пара у Београду ономад превезла од Филолошког факултета до хотела Југославија, што је мноооого већа удаљеност од ове.
Елем. Дивљаци. Е, ти људи су баш чудни. Прво, некад ће вам за вожњу узети 1,50 КМ, некад ће вам наплатити цијену аутобуске карте, што износи 1 КМ, а некад ће им бити мрско да вас возе, па ће стајати и чекати да наиђе још неко јер "јеби га, секо, не исплати се мени да возим тебе саму".
Јеби га, чико, боли тебе... брига што ја на овом сунцу стојим већ сат времена, и што сам мртва уморна и гладна и што за два сата треба да будем на послу. Теби се не исплати а ни не жури ти се нигдје. Мени се исплати, шта ћу. Ко ми је крив па немам возачку дозволу.
Кад му се напуни такси и смилује се да крене, успут ће вам испричати гдје је брао или јео колике трешње, шта му је жена кувала јуче за ручак, који број пертли носи, да ли је ова киша добра за јечам, шта треба да се удене у парадајз, и све што вас савршено не занима.
Најгора варијанта је да вам се у једном дану "заломи" да морате да се возите и таксијем и аутобусом. И послије ме неко пита шта ми је...
Шта, шта ми је?!!!
:)
