Тата, је л' ми овај чико мама?

Тако то бјеше у почетку. Створио Бог небо, земљу, напунио је створењима и стварима и онда одлучио да створи нешто најсавршеније да употпуни своје савршено дјело. Тако створи њих ДВОЈЕ.
Тај први створени зваО се Адам, а она која је створена од његовог ребра, да му буде друг и подршка зваЛА се Ева. ОН и ОНА добили су благослов и задатак да напуне земљу својим синовима и кћерима.
Савршени Творац је на све мислио и на самом почетку успоставио савршени ред.
Несавршени човјек се још од оне змијине јабуке трудио да савршенство, које му је Бог намијенио, наруши и успостави нека своја своја несавршена правила. Бог се труди да нам помогне, али ми помоћ нећемо, не треба то нама.
Тако је већ вијековима, а данас смо дошли чак и до тога да се прва створења у људском облику нису звали Адам и Ева него Адам и Стева, можда чак и Ана и Ева.

Е, сад, Адам и Стева и Ана и Ева и њихови поклоници воле тако да парадирају улицама великих градова. Били су на турнеји свуда по свијету па смо сад на ред дошли и ми. Неће они нама ништа. Само ће мало пропарадирати гологузи кроз Београд, у сред бијела дана, махаће заставицама дугиних боја, држаће се за руке (и остало за шта стигну да се у'вате), дјеца ће их гледати... и шта... Ником ништа, шта би било?
Реално, па, није то ни тако страшно. Они само рекламирају љубав... Једноставно, чико воли чику, тета воли тету... Чико држи чику за мушкост (или женскост зависи да ли је тобџија или фурунџија) и то је таааако нормално. Свако ко се буде побунио против тога да Адам и Стева и Ана и Ева гологузи и голосисе прошетају српском престоницом биће проглашен за НЕЕВРОПЕЈЦА и заосталог сељачину који не прати трендове и стоји на путу европским тенденцијама и интеграцјама и бла, бла...
А родитељи ће се у чуду презнојавати док својој радозналој малољетној дјеци буду покушавали да објасне шта се ту, како и због чега дешава. Да ли неко зна прецизан одговор и на једно од ових питања?

Недавно је у исповједаоници за психопате и монструме (у народу познатијој као "Тренутак истине") био један дечко-дјевојчица који је свакога ко не разумије хомосексуалце ставио под исти именилац "необразована сељачина". И то је у реду. У томе нема уврједе... никакве. А за хомосексуалца рећи да је педер је атак на личнос' персоне на коју се термин односи.

Пушење на јавним мјестима треба забранити, пушаче послати на голи оток, укинути им право да се хране и дишу ваздух јер га загађују, али геј је о-кеј.
Ма важи!

Да су родитељи тих што воле да се гологузи шепуре по граду били хомо оријентисани, ко би њих родио? Којим би чудом они дошли на овај свијет и били у могућности да по истом шире љууууууубааааав? Шта, спустили би их они изванземаљци? Не схватам... стојим на путу европским интеграцијама, нисам у фазону, не знам шта је модерно... Нека ми неко објасни...
За мене хомосексуализам није опредјељење него психо-емоционални поремећај. Има много болесних људи на овом свијету, али се они достојанствено држе и не показују се свуда и свима. Нека тих гејова, не буним се против тога, али нека то буду иза затворених врата. И хетеросексуални парови своје склоности не показују парадирајући градом голе гузице.

Шта, ови ће у недељу парадирати, рекламирати љубав, "борити се за своја права" и да буду прихваћени јер су другачији?
Па и хетеросексуалци су другачији од хомосексуалаца... Кинези су другачији од Срба... љеворуки су другачији од десноруких... кошаркаши су другачији од фудбалера...
Треба ли сви који се осјећамо другачијим од већине да организујемо параду?

Нисам мизантроп ни хомофоб само другачије мислим. Можда би требало да организујем параду поноса другачијомишљача?
Хајде сви да парадирамо кад нас због нечега не прихватају! Жене са локнама, људи који носе наочаре, мушкарци са брковима, ћосави мушкарци, бркате жене, студенти који не могу да положе испит... Реално, толико разлога за параде има...

А, зашто се та парада зове парада поноса? На шта су они поносни? На мушкост? На женскост? На своје хормоне? На своје мишиће? На своје спонзоре? На паре које ће се организаторима слити у џепове? На шта?
Прихватам да другачије сексуалне склоности постоје али не схватам зашто свима треба гурати прст у око због тога. "Знате, ми смо хомосексуалци." Добро, јесте, па шта ћемо са тим?
Онда наредних година можемо очекивати и параду педофила, младих жиголо момака, силоватеља... И то су врсте сексуалног опредјељења и уопште нису прихваћена међ' широким масама.
Поента је у томе да ће неко добро профитирати од организације самог скупа, организовања контра парада, хушкања хулигана да праве хаос и свега сличног. "Обични" геј људи ће ту, заправо бити колатерална штета. Неко покушава да направи будале од великог броја људи.
Али, ако воле да шетају градом голих сиса и гузица...

Ето, хајде овако, нека парадира и тај љупки народ, али хајде да парадирамо и ми хетеросексуалци! Нека се хетеросексуална парада зове "Парада ОДНОСА" и нека се сви у њој понашају у складу са називом. Па да видиш онда шта је парада!
Ех, да... и ко буде провоцирао колеге из сусједне параде ћелава му кева, а ко буде примјењивао насиље ћосав му ћале!

Кроз прозор

Да ли сте некад размишљали о томе колико сте ствари бацили у животу?
Шта бацате? Када? Због чега?

По оној народној о јарићима и попу, паде ми недавно на памет (или ово што је од ње остало) тема о бацању.

Вјечито имам проблем са мамом око тога. Она би све бацила и није јој јасно како то мени све "треба". Али, не ради се о томе да је мени нешто од тих ствари које би она бацила неопходно, једноставно не могу да бацим неке ситнице.

Вјерујем да сви, или бар већина, има сличан проблем. Тешко се одвојити од неке ситнице и рећи јој "збогом" заувијек. Углавном се ради о неким материјално безврједним стварима, али је, очито, емотивна вриједност тих дрангулија непроцјењива.

У једној кутији чувам такве ситнице. Ту има свега.
Камен необичног облика који сам покупила на Светом Стефану једном приликом, празна кутијица од "Орбит" (број мог рачуна је...) бомбоница, зато што ме подсјећа на лијеп провод са сестром и "зетом", пластична играчкица из сладоледа, коју ми је поклонио мој Урош, поништена аутобуска маркица, зато што ме подсјећа на једно угодно поподне са драгим људима, неке жврљотине мог брата, аутобуске карте из дана када сам путовала "специјалним поводом", улазнице са концерата, шналица коју сам добила од Милице... свашта...
Када би ми неко понудио да ми испуни неку од мојих великих жеља или ми понудио велики новац, па да сама себи испуњавам жеље, не бих могла да се растанем од тих ситница.
Свака од тих ствари има мјесто у џепу са лијеве стране, свака та ситница ми измами осмијех на лице сваки пут кад отворим кутију, свака та "небитна" ствар буди неко дивно сјећање, чини да ме преплаве најдивније емоције...
Просто, не бих могла да живим без тога. Све то је било дио неког мени драгог а сада је дио мене...

Па се питам, ако ја не могу да се одвојим од тако малих и безвриједних ствари и бацим их, како је неко у стању да искрену, најчистију могућу, ЉУБАВ ИЗ ДУБИНЕ СРЦА коју му неко да на дар, само тако баци кроз прозор и настави даље, као да се таква емоција може убрати на сваком успутном дрвету...
Хм....