Кроз прозор

Да ли сте некад размишљали о томе колико сте ствари бацили у животу?
Шта бацате? Када? Због чега?

По оној народној о јарићима и попу, паде ми недавно на памет (или ово што је од ње остало) тема о бацању.

Вјечито имам проблем са мамом око тога. Она би све бацила и није јој јасно како то мени све "треба". Али, не ради се о томе да је мени нешто од тих ствари које би она бацила неопходно, једноставно не могу да бацим неке ситнице.

Вјерујем да сви, или бар већина, има сличан проблем. Тешко се одвојити од неке ситнице и рећи јој "збогом" заувијек. Углавном се ради о неким материјално безврједним стварима, али је, очито, емотивна вриједност тих дрангулија непроцјењива.

У једној кутији чувам такве ситнице. Ту има свега.
Камен необичног облика који сам покупила на Светом Стефану једном приликом, празна кутијица од "Орбит" (број мог рачуна је...) бомбоница, зато што ме подсјећа на лијеп провод са сестром и "зетом", пластична играчкица из сладоледа, коју ми је поклонио мој Урош, поништена аутобуска маркица, зато што ме подсјећа на једно угодно поподне са драгим људима, неке жврљотине мог брата, аутобуске карте из дана када сам путовала "специјалним поводом", улазнице са концерата, шналица коју сам добила од Милице... свашта...
Када би ми неко понудио да ми испуни неку од мојих великих жеља или ми понудио велики новац, па да сама себи испуњавам жеље, не бих могла да се растанем од тих ситница.
Свака од тих ствари има мјесто у џепу са лијеве стране, свака та ситница ми измами осмијех на лице сваки пут кад отворим кутију, свака та "небитна" ствар буди неко дивно сјећање, чини да ме преплаве најдивније емоције...
Просто, не бих могла да живим без тога. Све то је било дио неког мени драгог а сада је дио мене...

Па се питам, ако ја не могу да се одвојим од тако малих и безвриједних ствари и бацим их, како је неко у стању да искрену, најчистију могућу, ЉУБАВ ИЗ ДУБИНЕ СРЦА коју му неко да на дар, само тако баци кроз прозор и настави даље, као да се таква емоција може убрати на сваком успутном дрвету...
Хм....