Не питам ништа јер немам више шта. А, и одговоре већ унапријед знам.
Ипак, и даље не знам шта се десило, а десило се.
Сјећам се неких прича, пребројавам лица, и опет ништа.
Празно.
Премотавам филм, листам сјећања, преслажем ладице... тамо има свега. И све је лијепо.
Али, данас, сада, овог тренутка нема ништа...
обећања, заклетве, ријечи подршке, крупне, велике и лијепе ријечи... не постоје...
све је ишчезло.
Можда иза свега никада и није стајало ништа јаче од вербалне снаге...
Празно.
Не питам. Нема сврхе. Тако се хтјело.
Тако то, ваљда, изгледа...
Само не знам да ли на крају стоји узвичник, обичан мали зарез или, пак, обична, глупа, безизражајна и ничим изазвана тачка... (?)
