Које год новине да су ми данас пале под руку, монитор рачунара или дисплеј телефона, у себи су садржале следећи текст: "Гоца Тржан и њен, 14 година млађи муж...", од чега сам осјетила несносан нагон за повраћањем. Зашто? Не зато што је Раша 14 година млађи, већ зато што је та чињеница стављена на КЉУЧНО мјесто. Није битно ни шта је он, ни његово име, ни шта ради, ни какав је човјек, ни да ли се њих двоје воле... Ништа. Битно је само да је он 14 година млађи. Не знам само за шта тачно је то битно.
Тако, крене да ми се одмотава филм у глави. Или је клупко мисли, не знам. У главном, крене то да се одмотава. Размислим, шта је људима данас заиста битно... Управо то. Тривијалности. Поред тога, битно је доказати и распричати да је онај други гори од тебе. Тривијалности. Површност.
Новак. Никад нисмо имали таквог човјека. Али, уопште није битно шта је он освојио, шта нас је, својим примјером, научио, битно је колико је новаца зарадио. То што Џерард Батлер сједи у његовој ложи није зато што га цијени, него да би био виђен. Као да Батлер није довољно виђен човјек. Да ли је пољубац са Јеленом био довољно искрен? Глуп је јер неће да покаже лице свог сина. Површност.
Недавно ми "препоручују" неког момка. Хвале га врло аргументовано, морам признати. Веле, родитељи су му врло утицајни, на некој функцији. Као да ћу живјети са том функцијом, титулом, положајем у друштву. Неки људи су толико мали, јадни и несрећни, да у животу немају ништа друго осим свог положаја. Нека си шефић одјела за тоалет папир, али нека ти функција у свом називу садржи ријеч "шеф", то им је мото. Душа ништа, то је за слабиће, да не кажем оно друго, што се иначе каже.
Што више знаш, то си већа будала. Јер, није пожељан онај који зна да је Нџамена главни град Чада, или шта слично, већ онај ко зна ко се са ким у комшилуку креше, како и колико. Битно је који је љубавник у афекту коме полупао ауто, а то што им је посљедња прочитана књига Читанка за трећи разред (до пола), то сад нећемо помињати.
Наћи ће се у чуду како неко може бити српски патриота, а истовремено љубитељ сплитског Хајдука и Петра Граше. Лако. Неко пред себе постави високе зидове, а неко пред собом склања ограничења.
Обрадоваће се што ја технички нисам успјела да одем на свадбу у Ровињ, а неће се сјетити да њих више не зову ни на свадбе ни на сахране, јер урокљиво гледају присутне, па људе касније боли глава по три дана.
Ако си мушкарац, објасниће ти да је једино због чега ће те жене вољети дужина или дубина. Дужина, зна се чега, и дубина џепа. Не вјеруј, није тако.
Ако си жена, објасниће ти да је једино због чега ћеш некоме бити занимљива количина и колорит (по принципу "све ми боје лијепо стоје" и "што више то боље") шминке на теби, краткоћа сукње (по истом принципу) и величина бруса. Не вјеруј, није тако.
Занемарују небитност својих живота тако што набијају носеве у туђе. Набијеност носа у твој живот сразмјерна је празнини живота онога који нос набија. Површност.
Често људи једни другима скрећу пажњу на вишак килограма. На мањак мозга никад. Међутим, рећи ће ти како си се мало "буцнуо" тек кад схвате да од свог стомака не могу да виде прсте на ногама.
И тако... Све кључне ствари су занемарене, а све небитне стављене на прво мјесто, наглашене, подвучене, подебљане (извињавам се онима што имају комплекс од ваге)... Смију ти се кад желиш да напредујеш, да се развијаш, идеш ван зидова. Добар си само ако желиш да останеш са њима на површини. На њиховој површини, испод које, ако загребеш, нема ништа, све је празно. Ако и није празно, испод те површине наћи ћеш само завист, пакост, злобу, несрећу... Са те површине види се само дно. Тако они проведу вијек на површини живота и, тужни, никад не открију како се дивне ствари крију у дубинама.
Тако, крене да ми се одмотава филм у глави. Или је клупко мисли, не знам. У главном, крене то да се одмотава. Размислим, шта је људима данас заиста битно... Управо то. Тривијалности. Поред тога, битно је доказати и распричати да је онај други гори од тебе. Тривијалности. Површност.
Новак. Никад нисмо имали таквог човјека. Али, уопште није битно шта је он освојио, шта нас је, својим примјером, научио, битно је колико је новаца зарадио. То што Џерард Батлер сједи у његовој ложи није зато што га цијени, него да би био виђен. Као да Батлер није довољно виђен човјек. Да ли је пољубац са Јеленом био довољно искрен? Глуп је јер неће да покаже лице свог сина. Површност.
Недавно ми "препоручују" неког момка. Хвале га врло аргументовано, морам признати. Веле, родитељи су му врло утицајни, на некој функцији. Као да ћу живјети са том функцијом, титулом, положајем у друштву. Неки људи су толико мали, јадни и несрећни, да у животу немају ништа друго осим свог положаја. Нека си шефић одјела за тоалет папир, али нека ти функција у свом називу садржи ријеч "шеф", то им је мото. Душа ништа, то је за слабиће, да не кажем оно друго, што се иначе каже.
Што више знаш, то си већа будала. Јер, није пожељан онај који зна да је Нџамена главни град Чада, или шта слично, већ онај ко зна ко се са ким у комшилуку креше, како и колико. Битно је који је љубавник у афекту коме полупао ауто, а то што им је посљедња прочитана књига Читанка за трећи разред (до пола), то сад нећемо помињати.
Наћи ће се у чуду како неко може бити српски патриота, а истовремено љубитељ сплитског Хајдука и Петра Граше. Лако. Неко пред себе постави високе зидове, а неко пред собом склања ограничења.
Обрадоваће се што ја технички нисам успјела да одем на свадбу у Ровињ, а неће се сјетити да њих више не зову ни на свадбе ни на сахране, јер урокљиво гледају присутне, па људе касније боли глава по три дана.
Ако си мушкарац, објасниће ти да је једино због чега ће те жене вољети дужина или дубина. Дужина, зна се чега, и дубина џепа. Не вјеруј, није тако.
Ако си жена, објасниће ти да је једино због чега ћеш некоме бити занимљива количина и колорит (по принципу "све ми боје лијепо стоје" и "што више то боље") шминке на теби, краткоћа сукње (по истом принципу) и величина бруса. Не вјеруј, није тако.
Занемарују небитност својих живота тако што набијају носеве у туђе. Набијеност носа у твој живот сразмјерна је празнини живота онога који нос набија. Површност.
Често људи једни другима скрећу пажњу на вишак килограма. На мањак мозга никад. Међутим, рећи ће ти како си се мало "буцнуо" тек кад схвате да од свог стомака не могу да виде прсте на ногама.
И тако... Све кључне ствари су занемарене, а све небитне стављене на прво мјесто, наглашене, подвучене, подебљане (извињавам се онима што имају комплекс од ваге)... Смију ти се кад желиш да напредујеш, да се развијаш, идеш ван зидова. Добар си само ако желиш да останеш са њима на површини. На њиховој површини, испод које, ако загребеш, нема ништа, све је празно. Ако и није празно, испод те површине наћи ћеш само завист, пакост, злобу, несрећу... Са те површине види се само дно. Тако они проведу вијек на површини живота и, тужни, никад не открију како се дивне ствари крију у дубинама.