Gledam maločas jednu fotografiju i, mada znam sve o njoj, ponovo mi je ispričala svoju priču. A, nije to nikakva... sad neka famozna slika. Uobičajena slika, na njoj ljudi, neki osmjesi i neka pozadina... Sve tako konvencionalno, a priča... priča koju priča ta slika, sve je, samo ne konvencionalna. Priča je o jednom danu, a možda je i više od toga...
Taj dan niko od nas sa te slike nije planirao. Šta više, da nas je neko samo tri dana prije, pitao da li postoji šansa da se ta slika dogodi, svako od nas bi bez dileme rekao da bi to, ukoliko bi se dogodilo, moralo da se svrsta u domen naučne fantastike. Nismo planirali taj dan. Planirali smo da ćemo biti živi i, koliko je moguće, zdravi tog datuma, da ćemo se probuditi, oprati zube, provjeriti poštu, baviti se dnevnim stvarima, ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će taj dan biti baš takav kakav je bio, kakvog ga pamtimo.
Ako nam pogledate lica na toj fotografiji, sve će vam biti jasno. Imamo ogromne osmjehe. Srećni smo, na neki potpuno lud, neobičan način. Kao da svako od nas ima utisak da je u nekom snu iz koga i bi i ne bi htio da se probudi.
Kao u onim filmovima u kojima glavni lik dobije priliku da sagleda svoj život unaprijed i unazad, da spozna greške i onda se vrati u realnost da ispravi pokvareno i nastavi pravim putem, tako smo i mi dobili tu jednu šansu da uradimo zajedno ono što nam je po energijama bilo namijenjeno, a mi smo se pravili jako pametni pa smo sve znali bolje.
I tako nekako... tog dana nam je sve išlo u prilog. Ljetni dan nije bio vreo, pa nismo umirali od vrućine, bio je praznik, grad je bio prazan (hm... da li se praznik zato tako zove?), tako da niko ni poželjan ni nepoželjan nije mogao da nas sretne... E, sad, jedino što je ta klupa u parku na koju smo bacilli oko bila zauzeta... Nema veze, našli smo drugu, bolju. Kao da se Zemlja tog dana okretala sporije, dajući nam priliku... neku priliku, priliku da budemo zajedno.
Taj dan je kao neka nulta tačka. Taj dan kao da je bio pokušaj da se izbriše prethodnih stotinak i najavi narednih isto toliko. Da li smo mi to prepoznali?
Ne znam. Mi smo samo, onako sluđeni, prepoznali jedni druge i činjenicu da se nalazimo u isto vrijeme na istom mjestu i, upinjući se da se tu činjenicu naviknemo, dali smo sve od sebe da iskoristimo to što imamo.
Nije bio pompezan, nije se ni najavio ni odjavio. Samo je došao i prošao, onako kako to obično rade dani. Dođu, dese se, prođu, pa se ti poslije češkaj po potiljku...
Tako je prošao taj darivani nam dan. Bez obzira na one dane koje je ovaj nastojao da poništi, i bez obzira na ove koji su nastali nakon njega, volim da ga se sjetim. Bio je čudan taj dan i čudno je sve iza i ispred njega, ali volim što se dogodio.
I ko zna...
(mojoj velikoj djeci)