Немој ти мене да волиш.
Немој, молим те. Не сналазим се ја са тим. Нека... пусти.
Питаћу те „зашто?“ безброј пута, и, шта год да ми кажеш, наћићу исто толико аргумената да не треба то себи да дозволиш.
Шта ће ти то? Ја се, и тако, плашим тих ствари.
Ни у дубоку воду не идем...
Немој да ме волиш. Нису они који су требали, кад су требали, зашто сад ти да исправљаш криву Дрину... Пусти.
Не знам ја то... Ускраћен ми је тај таленат, није ме мама за то родила.
Бркам жанрове, стилове, све...
Од бајке правим трагедију, од сна кошмар... не умијем са меканим стварима.
Са демонима се борим, прогоним их... али са анђелима... с њима се већ не сналазим.
Неотпорна на бол... на растанке и одласке...
Не могу ја то...
Немој ти мене да волиш...
...али, дозволи ми да ја волим тебе. То већ знам и могу.
Нема коментара:
Постави коментар