Sve prolazi, samo se ja mijenjam

(Moja drugarica i vjerna čitateljka mog bloga, Tijana htjela je da ovjde pročita nešto novo, pa mi je zadala domaći, koji sam ja, nakon izvjesnog vremena i uradila. Rezultat mog rada imate ispod ovog teksta u zagradi i nadam se da ću dobiti prolaznu ocjenu. ;) )

Kod mene u starom kraju bilo je mnogo djece. Nismo puno birali, svi smo se igrali zajedno, svi smo bili drugari. Međutim, u naš kraj se, relativno kasno, doselio jedan novi dečko. Zvao se Vlado. Bio je neobičan, drukčiji od svih nas. Imao je neki svoj put i neki svoj pogled na svijet. Tjerao je svoje protiv svega i svih. Često i protiv sebe.

Poštovala sam njegovu potrebu da se razlikuje ali sam se trudila da se držim podalje od njega kad god je bilo moguće. Tako smo postojali jedno pored drugog.

Njegov tata je radio u Engleskoj pa je i on neko vrijeme proveo tamo. Možda se čak i rodio tamo. Nisam sigurna. Znam da se Igor, njegov mlađi brat, rodio tamo. Vlado je volio muziku. Rok je bio njegov način života. Čula sam da je i u školi imao problema zbog toga. Duga kosa, iscjepane farmerice...poznata priča. On je čvrsto branio svoje stavove. Odbijao je da se ošiša. Sanjao je da ode u Ameriku ali je odlučno odbijao svaki pomen snimanja albuma ili bilo čega sličnog. Tvrdio je da nema tih para za koje bi on prešao u profesionalce. Govorio je da pare ubijaju kreativnost. Divne stihove je pisao. Vanzemaljski lijepe.

Njegovi drugari bili su mu važniji i od Igora i od svega na svijetu. Bili su baš onako... klapa, da se žargonski izrazim. Bili su glavni izvor svih nevolja u gradu ali su se uvijek držali zajedno.

Mrzio je politiku i uvijek me je ružno gledao ako bi se našao tu kad se povede neki razgovor u tom pravcu, jer sam imala politički stav i iznosila ga. Kad je čuo da sam postala član stranke nije me ni pozdravljao nekoliko dana.

Sretoh ga prije neki dan. Nisam ga prepoznala, javio se on meni. Na njemu bijela kosulja, pantalonice na peglu, izglancane cipele. Gledam ga i ne vjerujem. Od kad smo posljednji put popili kafu i popričali prošlo je tek nešto više od šest mjeseci.

Nespretno sklapa rečenice koristeći pravilan izgovor riječi. „PitAo sam... rekAo mi je...“ Zvuči neobično, ponekad i smiješno, ali mi je u trenutku bilo drago što ga vidim tako sređenog. Pitam zašto se ošišao, kaže da je takva politika firme u kojoj radi i da mu niko ne bi pravio problem zbog kose ali da neće da im se zamjera.

Rekoh mu da dugo nisam srela onu njegovu ekipu Denija, Mocu, Slavketa... nikoga od njih. On mi reče da se dugo nije čuo sa njima jer su nezreli luzeri. Ima, kaže, preča posla.

Upitah ga da li je bio na koncertu, pošto je jedna od njegovih omiljenih grupa svirala u okruženju a njegov odgovor bio je da je htio da ide, ali da je njegov šef imao puno posla, pa se on ponudio da mu pomogne. Tu već shvatih da je vrag ozbiljno odnio šalu. Neumjesno možda, ali naglas pretpostavih da mora biti da ga dobro plaćaju kad tako predano radi, na šta mi on reče: „Pa, zar misliš da bih radio ovoliko da me ne plaćaju? 250 EUR mjesečno!“ Ne znam da li me je više iznenadila cifra koju mi je rekao ili trijumfalan način na koji je to izgovorio.

Tako, popričasmo još malo, reče da su mu ostala još tri ispita do kraja faksa. Biće menadžer kad poraste. Redovan, revnosan student. Rekoh mu da sam i ja pri kraju sa studijama i da bi u trenutku dok razgovaram sa njim trebalo da sam na predavanju, ali da mi se nije dalo da odem, pa sam pošla na kafu sa drugaricom. Poprijeko me je pogledao sa onim „To se ne smije.“ u očima.

Gledam ga i čudom se čudim. Prije nego smo se razišli reče da piše neke tekstove za nekog lika iz Granda jer je dotični vrlo galantan. I tako, pogleda na sat, veli zvao bi me na kafu da se ispričamo ali jako žuri na sastanak u stranci.

U stranci???? Vlado i politika???? Šta, kako, kad... Onda sam se sjetila da mi je neko rekao da ga je vidio jesenas u kampanji kako nosi transparente, samo što ja nisam mogla da vjerujem da je to bio on. Pitam u kojoj je stranci, a plašim se odgovora. Izgovorio je ime vladajuće stranke, i ne samo to, nego je počeo da me vrbuje. Rekoh mu da sam u politici bila, iz najčistijeg ubjeđenja i da sam iz te opozicione stranke iz tog istog ubjeđenja izašla i da politika, ipak, nije za mene. Poče da mi objašnjava kako funkcioniše stranka i svašta nešto. Pogledah na sat da bih ga podsjetila da žuri.

Na rastanku mi reče da mu je drago što me je sreo, da „baš dobro izgledam“ i još gomilu nekih prigodnih frazetina. Uzvratih mu svaku frazu i u šali rekoh da ne mogu da vjerujem koliko je drugačiji.

On me poljubi u obraz, nasloni ruku na rame, reče: „Jebi ga, znaš kako je... sve prolazi, ja se mijenjam!“, namignu mi i ode na taj sastanak.

Ostadoh gledajući za njim nekoliko sekundi pa krenuh svojim putem.