...бићу љекар,
...бићу глумица,
...бићу учитељица,
...ја ћу бити возач аутобуса,
...а ја ђубретар!
Ја ћу бити астронаут,
ја ћу бити кувар,
а ја пјевач!
Ја ћу, кад порастем плесати,
ја ћу бити кошаркаш као Владе Дивац,
ја ћу пливати као Чавић,
а ја ћу дриблати као Роналдињо!
Кад порастем писаћу пјесме,
за мене ће чути чак у Америци,
упознаћу своје идоле
и остварићу све своје снове.
Остаћу вјеран својим пријатељима,
никада нећу заборавити одакле сам кренуо,
новац уопште није важан,
ја живим за оно у шта вјерујем.
...само још да повјерујем у то што причам...
...тада се можда створи шанса и да одрастем...
Тако то бјеше у почетку. Створио Бог небо, земљу, напунио је створењима и стварима и онда одлучио да створи нешто најсавршеније да употпуни своје савршено дјело. Тако створи њих ДВОЈЕ.
Тај први створени зваО се Адам, а она која је створена од његовог ребра, да му буде друг и подршка зваЛА се Ева. ОН и ОНА добили су благослов и задатак да напуне земљу својим синовима и кћерима.
Савршени Творац је на све мислио и на самом почетку успоставио савршени ред.
Несавршени човјек се још од оне змијине јабуке трудио да савршенство, које му је Бог намијенио, наруши и успостави нека своја своја несавршена правила. Бог се труди да нам помогне, али ми помоћ нећемо, не треба то нама.
Тако је већ вијековима, а данас смо дошли чак и до тога да се прва створења у људском облику нису звали Адам и Ева него Адам и Стева, можда чак и Ана и Ева.
Е, сад, Адам и Стева и Ана и Ева и њихови поклоници воле тако да парадирају улицама великих градова. Били су на турнеји свуда по свијету па смо сад на ред дошли и ми. Неће они нама ништа. Само ће мало пропарадирати гологузи кроз Београд, у сред бијела дана, махаће заставицама дугиних боја, држаће се за руке (и остало за шта стигну да се у'вате), дјеца ће их гледати... и шта... Ником ништа, шта би било?
Реално, па, није то ни тако страшно. Они само рекламирају љубав... Једноставно, чико воли чику, тета воли тету... Чико држи чику за мушкост (или женскост зависи да ли је тобџија или фурунџија) и то је таааако нормално. Свако ко се буде побунио против тога да Адам и Стева и Ана и Ева гологузи и голосисе прошетају српском престоницом биће проглашен за НЕЕВРОПЕЈЦА и заосталог сељачину који не прати трендове и стоји на путу европским тенденцијама и интеграцјама и бла, бла...
А родитељи ће се у чуду презнојавати док својој радозналој малољетној дјеци буду покушавали да објасне шта се ту, како и због чега дешава. Да ли неко зна прецизан одговор и на једно од ових питања?
Недавно је у исповједаоници за психопате и монструме (у народу познатијој као "Тренутак истине") био један дечко-дјевојчица који је свакога ко не разумије хомосексуалце ставио под исти именилац "необразована сељачина". И то је у реду. У томе нема уврједе... никакве. А за хомосексуалца рећи да је педер је атак на личнос' персоне на коју се термин односи.
Пушење на јавним мјестима треба забранити, пушаче послати на голи оток, укинути им право да се хране и дишу ваздух јер га загађују, али геј је о-кеј.
Ма важи!
Да су родитељи тих што воле да се гологузи шепуре по граду били хомо оријентисани, ко би њих родио? Којим би чудом они дошли на овај свијет и били у могућности да по истом шире љууууууубааааав? Шта, спустили би их они изванземаљци? Не схватам... стојим на путу европским интеграцијама, нисам у фазону, не знам шта је модерно... Нека ми неко објасни...
За мене хомосексуализам није опредјељење него психо-емоционални поремећај. Има много болесних људи на овом свијету, али се они достојанствено држе и не показују се свуда и свима. Нека тих гејова, не буним се против тога, али нека то буду иза затворених врата. И хетеросексуални парови своје склоности не показују парадирајући градом голе гузице.
Шта, ови ће у недељу парадирати, рекламирати љубав, "борити се за своја права" и да буду прихваћени јер су другачији?
Па и хетеросексуалци су другачији од хомосексуалаца... Кинези су другачији од Срба... љеворуки су другачији од десноруких... кошаркаши су другачији од фудбалера...
Треба ли сви који се осјећамо другачијим од већине да организујемо параду?
Нисам мизантроп ни хомофоб само другачије мислим. Можда би требало да организујем параду поноса другачијомишљача?
Хајде сви да парадирамо кад нас због нечега не прихватају! Жене са локнама, људи који носе наочаре, мушкарци са брковима, ћосави мушкарци, бркате жене, студенти који не могу да положе испит... Реално, толико разлога за параде има...
А, зашто се та парада зове парада поноса? На шта су они поносни? На мушкост? На женскост? На своје хормоне? На своје мишиће? На своје спонзоре? На паре које ће се организаторима слити у џепове? На шта?
Прихватам да другачије сексуалне склоности постоје али не схватам зашто свима треба гурати прст у око због тога. "Знате, ми смо хомосексуалци." Добро, јесте, па шта ћемо са тим?
Онда наредних година можемо очекивати и параду педофила, младих жиголо момака, силоватеља... И то су врсте сексуалног опредјељења и уопште нису прихваћена међ' широким масама.
Поента је у томе да ће неко добро профитирати од организације самог скупа, организовања контра парада, хушкања хулигана да праве хаос и свега сличног. "Обични" геј људи ће ту, заправо бити колатерална штета. Неко покушава да направи будале од великог броја људи.
Али, ако воле да шетају градом голих сиса и гузица...
Ето, хајде овако, нека парадира и тај љупки народ, али хајде да парадирамо и ми хетеросексуалци! Нека се хетеросексуална парада зове "Парада ОДНОСА" и нека се сви у њој понашају у складу са називом. Па да видиш онда шта је парада!
Ех, да... и ко буде провоцирао колеге из сусједне параде ћелава му кева, а ко буде примјењивао насиље ћосав му ћале!
Да ли сте некад размишљали о томе колико сте ствари бацили у животу?
Шта бацате? Када? Због чега?
По оној народној о јарићима и попу, паде ми недавно на памет (или ово што је од ње остало) тема о бацању.
Вјечито имам проблем са мамом око тога. Она би све бацила и није јој јасно како то мени све "треба". Али, не ради се о томе да је мени нешто од тих ствари које би она бацила неопходно, једноставно не могу да бацим неке ситнице.
Вјерујем да сви, или бар већина, има сличан проблем. Тешко се одвојити од неке ситнице и рећи јој "збогом" заувијек. Углавном се ради о неким материјално безврједним стварима, али је, очито, емотивна вриједност тих дрангулија непроцјењива.
У једној кутији чувам такве ситнице. Ту има свега.
Камен необичног облика који сам покупила на Светом Стефану једном приликом, празна кутијица од "Орбит" (број мог рачуна је...) бомбоница, зато што ме подсјећа на лијеп провод са сестром и "зетом", пластична играчкица из сладоледа, коју ми је поклонио мој Урош, поништена аутобуска маркица, зато што ме подсјећа на једно угодно поподне са драгим људима, неке жврљотине мог брата, аутобуске карте из дана када сам путовала "специјалним поводом", улазнице са концерата, шналица коју сам добила од Милице... свашта...
Када би ми неко понудио да ми испуни неку од мојих великих жеља или ми понудио велики новац, па да сама себи испуњавам жеље, не бих могла да се растанем од тих ситница.
Свака од тих ствари има мјесто у џепу са лијеве стране, свака та ситница ми измами осмијех на лице сваки пут кад отворим кутију, свака та "небитна" ствар буди неко дивно сјећање, чини да ме преплаве најдивније емоције...
Просто, не бих могла да живим без тога. Све то је било дио неког мени драгог а сада је дио мене...
Па се питам, ако ја не могу да се одвојим од тако малих и безвриједних ствари и бацим их, како је неко у стању да искрену, најчистију могућу, ЉУБАВ ИЗ ДУБИНЕ СРЦА коју му неко да на дар, само тако баци кроз прозор и настави даље, као да се таква емоција може убрати на сваком успутном дрвету...
Хм....
Не питам ништа јер немам више шта. А, и одговоре већ унапријед знам.
Ипак, и даље не знам шта се десило, а десило се.
Сјећам се неких прича, пребројавам лица, и опет ништа.
Празно.
Премотавам филм, листам сјећања, преслажем ладице... тамо има свега. И све је лијепо.
Али, данас, сада, овог тренутка нема ништа...
обећања, заклетве, ријечи подршке, крупне, велике и лијепе ријечи... не постоје...
све је ишчезло.
Можда иза свега никада и није стајало ништа јаче од вербалне снаге...
Празно.
Не питам. Нема сврхе. Тако се хтјело.
Тако то, ваљда, изгледа...
Само не знам да ли на крају стоји узвичник, обичан мали зарез или, пак, обична, глупа, безизражајна и ничим изазвана тачка... (?)
И ево опет... само не знам докле...
Данас је објављено да је у САД ухапшен чувени глумац Жарко Лаушевић и да ће бити изручен Србији како би одслужио преосталих 8 година затворске казне и вијест је одмах подигла буру разноликих коментара.
Лаушевић је у ноћи између 30. и 31. јула 1993. из пиштоља у нужној самоодбрани усмртио двојицу и ранио једног. Осуђен је на 13 година затвора и од тада је кренуло све ово чему се не назире крај.
За једне убица, за друге херој, чују се клетве, помиње крвна освета.
Клетве и приче о крвној освети долазе од стране фамилија оних који су те ноћи страдали, ти људи, ма колико то несувисло звучало, некако имају право на то. Мада, која је сврха... Њихових ближњих нема па нема и ту се више ништа не може учинити.
Неке се ствари просто десе, и не могу се објаснити никако другачије до ријечима "тако је морало бити". Ти људи су провоцирали, први напали, Лаушевић се бранио, афекат је стање помрачења ума... Опет, "тако је морало бити".
- Nisam izgovorio završnu reč na poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece...
Али, оставимо сада то по страни и пређимо мало на дио приче "о свима нама".
Не схватам нас. Какав је то менталитет, шта је то у нама када у свему нађемо разлог да се дијелимо, пљујемо једни по другима, правимо неслане шале, причамо гадости...
Доста људи је у овоме што се поново дешава Лаушевићу видјело одличну прилику да из себе избаци сву поган која се накупила. "Шта ће глумцу пиштољ?" "Можете ли га ослободити од њега самог? Он је мртав човјек!"
Сви имају нешто да кажу а нико их није ништа питао. Вјечито бринемо туђу бригу. Као вода, линијом најмањег отпора. Водити рачуна о томе у каквом је стању Жарко Лаушевић био кад је уништио СВОЈ живот, да ли ће одслужити казну, да ли је већ одслужио, треба ли га мучити овако или онако много је лакше него бринути о томе да ли ће данас бити ручка, колико је још испита остало, са ким ми се дружи дијете... Толико пречих ствари има, али људи воле да уживају у туђој муци.
Тако је код нас увијек, вјечито комшијама скрећемо пажњу да су им прљави прозори а из своје куће не можемо да изађемо од непометене прашине.
Лаушевић је урадио то што је урадио, признао је да је тако, осуђен је, данас, и поред раскошног талента, молерише по Њујорку... рјечју, носи своје бреме, колико је тешко то само он зна. Ја му не бих била у кожи.
Свако од нас има своје бриге, проблеме, ствари које треба ријешити на дневном нивоу, и нико не воли када му неко други "забада нос" у те ствари. А, опет, већина нас је увијек спремна да се наслађује муком неког "лица са ТВ екрана". Није више поента у томе да је он убио, то се некако, на неки чудан начин и "превиди", поента је да је он глумац, и то не било какав него један од најбољих, величанствен. Људи код нас са уживањем гледају како најбољи падају са врха право у суноврат ломећи кости и лијући крв. Наслађују се тиме... Примитивизам, воајеризам, патологија...?
Једина ствар која мене у свему занима јесте то да смо ми који поштујемо лик и дјело Жарка Лаушевића свих ових година били ускраћени за његове глумачке бравуре. Деведесете су биле "родне" за неке глумце које бих прије назвала "ратним профитерима", а који по таленту и глумачким способностима нису ни до кољена глумчини са именом и презименом Жарко Лаушевић. Надам се да ћемо једног дана поново бити у прилици да га гледамо али не у репризи него на премијери. Желим свим срцем и надам се да ће зли људи једном оставити човјека на миру и пустити га да одживи свој живот до краја, као живо биће, као човјек, као један од највећих глумаца који се код нас родио.
...јер си ту кад је тешко
...јер си ту кад је "никад боље"
...јер си ту као подршка
...јер си ту за сузе
...јер си ту за смијех
...јер слушаш
...јер чујеш
...јер од једног питања правиш хиљаду...
...и од хиљаду ниједно
...јер знаш да причаш
...јер знаш да ћутиш
...зато што разумијеш ријечи
...зато што разумијеш тишину
...зато што имаш срце велико као мало ко, али кључ не дајеш сваком
...зато што знаш да нико није савршен
...зато што се разумијеш у ствари компликоване попут мене...
Кад боље размислим, тих "зато" има баш пуно, а неки се не могу ни преточити у ријечи...
...и зато...
Моје раме ће увијек бити ту да се ослониш на њега, моје уво ће увијек бити ту да те чује, моја рука ће увјек бити ту да те погура напријед, а посебно мјесто у мом срцу за тебе ће постојати чак и ако сви други затворе своја врата. Све док куца.
(Хвала што те имам.)
Знате ли ко је Мајка Храброст?
То не може бити свака жена.
То не може бити ни свака мајка.
Мајка Храброст је жена са урођеном храброшћу, вољом, снагом, и изнад свега, безграничном Љубављу.
Мајка Храброст може све. За Њу не постоји немогуће ни претешко.
Мајка Храброст стоји испред оних које воли, као штит и као копље.
Мајка Храброст сања и разумије туђе снове.
Мајка Храброст увијек пружа уточиште слабијима од себе.
Мајка Храброст је увијек подршка онима који имају дом у Њеном срцу.
Мајка Храброст има снаге да каже: "Остани!", онда кад сви очекују да каже: "Иди!".
Мајка Храброст је увијек довољно храбра да каже: "Одлази!", онда кад сви од Ње очекују да ћути.
Мајка Храброст улази у борбу, голорука, и онда када чак и они са мачевима у рукама напусте бојно поље.
Мајка Храброст увијек има снаге да се бори до краја.
Мајка Храброст никад не одустаје.
Мајка Храброст на ногама подноси ударце од којих би други већ одавно умрли.
Мајка Храброст виче онда кад сви други жмуре и немају храбрости чак ни да шапућу.
Мајка Храброст прашта увијек и свима, без обзира на тежину рана које су јој нанесене.
Мајка Храброст не прихвата пораз, Она из сваке битке излази као Побједник.
Мајка Храброст се не плаши Љубави.
Мајка Храброст воли и воли увијек.
Мајка Храброст воли чак и онда када боли. Тада воли највише.
Мајка Храброст има Срце довољно велико да би у Њега могао да стане читав Универзум.
Ипак, мјесто у Срцу Мајке Храброст је мјесто које се мора заслужити. А кад се заслужи, то мјесто се мора чувати, јер, то мјесто је Светиња.
Мајка Храброст није прољећни цвијет, не расте покрај пута и не среће се сваки дан.
Зато, ако познајете Мајку Храброст, чувајте је и не дајте да оде из вашег живота. Никада.
Мајка Храброст је риједак благослов које вам Небо пошаље само једном.
(Посвећено жени која може све. Хвала на свим лекцијама, Мајко Храброст!)
