Čemu služi nos?

Nos služi da najavi prvu jutarnju kafu, 
Da štipneš neko malo dijete, kad ti je neodoljivo, 
Da te probudi miris mora, 
Da zauvijek zapamtiš trenutak po tome kako je mirisao, 
Da ti pomogne da izbojiš do pet, sedam, deset, 
Da ga začepiš pred neprijatnošću,
Da predosjetiš nadolazeću budalu... 

Ali, nos nikada i nikako ne služi da ga nabijaš u tuđe razloge, želje, ambicije, greške,e radosti i tuge. 
Neka ti nos služi da udahneš svoj život, ne da njuškaš tuđi. 

"Луђаци су запалили ватре, играју се бакљама"

Сви који ме знају знају колико волим да нагласим чињеницу да сам из Републике Српске. Сви знају колико волим Републику Српску. Управо из те љубави сада морам да напишем и кажем неколико ствари.

Прво, да објасним зашто (ми) је битно знати и разликовати да у оквирима БиХ постоји ентитет који се зове Република Српска. Зато, пријатељи моји, што је неко хтио да се Срби "одстране". Подсјетићемо се да је до чувеног прегласавања дошло тог 1. марта, дана који се у ФБиХ слави као Дан независности. Само не знам да ли вам је неко рекао да је, суштински, због тог дана почео рат. Дакле, неки други, не Срби, хтјели су да "преграде двориште." Кад су Срби прихватили "преграду", сад то не одговара.

Друго, да је свеједно из ког дијела БиХ долазимо, "оним другима" не би било тако тешко да изговоре то "Република Српска", него говоре шатро скраћену варијанту "ер-ес." У реду је, знамо да вам је мука, не морате се фолирати.

Треће, због тога је био рат. Грдна се крв пролила јер су хтјели да се преграђују и ограђују. Сад им смета да постоје та два дворишта. 

Ех, а сад оно због чега, након годину дана, отворих нови пост на блогу. РЕФЕРЕНДУМ о Дану Републике Српске. Дан Републике Српске постоји 24 године, колико и Република сама. Онда је некоме пало на памет да је превише завладало примирје и да ваља мало заталасати. Па, у шта ћемо дирнути, него у око. И би тако. А, народ глуп и ограничен и пали се к'о Хепо коцкица. 

Прво, Баки, сине, у чему је, након 24 године проблем са јануаром деветим?

Друго, Главо од Лакташа, шта браниш, од кога браниш и ЗАШТО САД? Ономад, '92. и један и други бранили сте само своје шлепере са кафом, цигарама, оружјем и Арапима. Сад би један да брани недјељивост, а други недјељивост. 

Ево, голубови моји, о чему се догађа. Ова двојица, горепоменута, играју се шаха, човјече, не љути се, или какве друге друштвене игре у којој играчи једу једни друге, али не "одправе".  

Референдум је вазда била света ријеч у Срба с ове стране Дрине, сад су ту ријеч потегли ни за шта. Народ, неначитан, непродуховљен, ограничен са сваке стране, примио се на причу. Баки и Глава срећни као кад дјетету даш омиљену играчку. 

Дакле, овај Референдум, сад што ће доћи, ништа донијети неће. Људи ће изаћи, заокружити ДА, к'о што је и ред, а кад прођу избори (јер, ако вам још нико није нацртао, овај референдум је предизборна кампања Главе од Лакташа), они што су ваљда у октобру, Баки бабин и Глава од Лакташа ће се опет наћи у каквој механи и договорити, односно Глава ће пристати, да је Девети јануар неуставан. 

И за шта сте ви, соколови моји, у неђељу свету устајали зором из кревета и хрлили на изборна мјеста? Ни за шта. Испашћете(мо) глупи, као што увијек испаднете(мо) кад потрчимо за лоптицом коју нам с врха баце. 

Одувијек сам жељела референдум на коме ћу моћи да гласам да Република Српска буде независна. Међутим, НЕ ЖЕЛИМ ни тај референдум, ако ће он довести до тога да падне само једна нечија суза и само једна кап нечије крви. НЕ ЖЕЛИМ РАТ. Преживјела сам четири године тог пакла. Хвала Богу. Многи нису. 

Треба ли поново да многи не преживе? У те "многе" поново би се убројали моји и ваши добри и драги људи. Ови са врха би опет посклањали своје у иностранство, а своје гузове добро осигурали и са те-ве екрана доливали уље на ватру. 

Хоћу да волим своју земљу (или своје "двориште"), али НЕЋУ ДА МРЗИМ НИКОГА. Хоћу да се зна ко је свако од нас, али нећу да нас то спречава да будемо добри једни према другима. Хоћу да могу да одем и на славу и на Бајрам и на Божић 25. децембра. Нећу да ми нечије име и начин на који се моли Богу одреди мој однос према њему. Хоћу мир. Тек смо се навикли да не пуца око главе и да не стојимо у реду за хуманитарну помоћ. 

Мало је времена прошло. Окрените се и схватићете да људи још живе у колективном смјештају, да једу у народним кухињама. Да, да, још ни оно није прошло, а неки би хтјели још мало да припуцају, да још мало живота угасе, да опет напуне корита од ријека суза, која су пресушила.

Дакле, коме је до рата, имам да поручим следеће: 

Закупите неку велику пољану, на каквим су се некада водиле битке, поведите своје најмилије са собом (што ће рећи и дјецу и све крвне сроднике, родитеље, унуке... све што хода) и побијте се са онима са супротне стране, који су исто тако повели своје из куће са собом. Ето вам, убијајте се, кад толико волите. 

Обичан народ у овој земљи само жели да живи мирно, нормално, "рахат." Ја никад више не желим да слушам јауке, пакујем живот у једну торбу, окрећем се и остављам за собом људе које волим и град који волим, да их никад више не видим. Нећу да мајке плачу, нећу да дјеца гину. Нећу да једем радиоактивне паштете из хуманитарне помоћи. Нећу да ико више икада игдје носи етикету ИЗБЈЕГЛИЦЕ. Она понижава више од заразне болести. 

Хоћу да се поштујемо, кад већ не знамо да се волимо. Хоћу да буде мир и да у/на миру волим Републику Српску. :)

На површини

Које год новине да су ми данас пале под руку, монитор рачунара или дисплеј телефона, у себи су садржале следећи текст: "Гоца Тржан и њен, 14 година млађи муж...", од чега сам осјетила несносан нагон за повраћањем. Зашто? Не зато што је Раша 14 година млађи, већ зато што је та чињеница стављена на КЉУЧНО мјесто. Није битно ни шта је он, ни његово име, ни шта ради, ни какав је човјек, ни да ли се њих двоје воле... Ништа. Битно је само да је он 14 година млађи. Не знам само за шта тачно је то битно. 
Тако, крене да ми се одмотава филм у глави. Или је клупко мисли, не знам. У главном, крене то да се одмотава. Размислим, шта је људима данас заиста битно... Управо то. Тривијалности. Поред тога, битно је доказати и распричати да је онај други гори од тебе. Тривијалности. Површност. 

Новак. Никад нисмо имали таквог човјека. Али, уопште није битно шта је он освојио, шта нас је, својим примјером, научио, битно је колико је новаца зарадио. То што Џерард Батлер сједи у његовој ложи није зато што га цијени, него да би био виђен. Као да Батлер није довољно виђен човјек. Да ли је пољубац са Јеленом био довољно искрен? Глуп је јер неће да покаже лице свог сина. Површност. 
Недавно ми "препоручују" неког момка. Хвале га врло аргументовано, морам признати. Веле, родитељи су му врло утицајни, на некој функцији. Као да ћу живјети са том функцијом, титулом, положајем у друштву. Неки људи су толико мали, јадни и несрећни, да у животу немају ништа друго осим свог положаја. Нека си шефић одјела за тоалет папир, али нека ти функција у свом називу садржи ријеч "шеф", то им је мото. Душа ништа, то је за слабиће, да не кажем оно друго, што се иначе каже.
Што више знаш, то си већа будала. Јер, није пожељан онај који зна да је Нџамена главни град Чада, или шта слично, већ онај ко зна ко се са ким у комшилуку креше, како и колико. Битно је који је љубавник у афекту коме полупао ауто, а то што им је посљедња прочитана књига Читанка за трећи разред (до пола), то сад нећемо помињати.
Наћи ће се у чуду како неко може бити српски патриота, а истовремено љубитељ сплитског Хајдука и Петра Граше. Лако. Неко пред себе постави високе зидове, а неко пред собом склања ограничења.
Обрадоваће се што ја технички нисам успјела да одем на свадбу у Ровињ, а неће се сјетити да њих више не зову ни на свадбе ни на сахране, јер урокљиво гледају присутне, па људе касније боли глава по три дана.
Ако си мушкарац, објасниће ти да је једино због чега ће те жене вољети дужина или дубина. Дужина, зна се чега, и дубина џепа. Не вјеруј, није тако.
Ако си жена, објасниће ти да је једино због чега ћеш некоме бити занимљива количина и колорит (по принципу "све ми боје лијепо стоје" и "што више то боље") шминке на теби, краткоћа сукње (по истом принципу) и величина бруса. Не вјеруј, није тако. 
Занемарују небитност својих живота тако што набијају носеве у туђе. Набијеност носа у твој живот сразмјерна је празнини живота онога који нос набија. Површност.
Често људи једни другима скрећу пажњу на вишак килограма. На мањак мозга никад. Међутим, рећи ће ти како си се мало "буцнуо" тек кад схвате да од свог стомака не могу да виде прсте на ногама. 

И тако... Све кључне ствари су занемарене, а све небитне стављене на прво мјесто, наглашене, подвучене, подебљане (извињавам се онима што имају комплекс од ваге)... Смију ти се кад желиш да напредујеш, да се развијаш, идеш ван зидова. Добар си само ако желиш да останеш са њима на површини. На њиховој површини, испод које, ако загребеш, нема ништа, све је празно. Ако и није празно, испод те површине наћи ћеш само завист, пакост, злобу, несрећу... Са те површине види се само дно. Тако они проведу вијек на површини живота и, тужни, никад не открију како се дивне ствари крију у дубинама. 

Više od očekivanog

Od tebe svi uvijek nešto očekuju. Još i prije nego što se rodiš. Očekuju od tebe da budeš dječak.... ili djevojčica. Kad se rodiš očekuju od tebe da noću mirno spavaš, da jedeš uvijek u isto vrijeme, da ne plačeš glasno, da ne kakiš mnogo. Očekuju da te ništa ne boli, a ako te boli, da fino kažeš, a ne da tu nešto plačeš, a oni da pogađaju šta ti je.
Malo kasnije, očekuju od tebe da znaš sve pjesmice napamet, da se pristojno ponašaš, da sjediš mirno. Očekuju od tebe da jedeš povrće i voće, da ne zapitkuješ, da se ne isprljaš kad izađeš napolje.
Od tebe se, zatim, očekuje da budeš odličan učenik, da slušaš učiteljicu i budeš dobar na času. Da se nikad ne svađaš ni sa kim. Očekuju od tebe da te zanima književnost, matematika i sport. Očekuju da znaš šta ćeš biti kad porasteš.
Baba očekuje da budeš dobar i pobožan. Deda očekuje da budeš realan i komunista. Tetka očekuje da budeš ljekar, stric očekuje da budeš pravnik. Ujak te vodi na fudbalske utakmice, iako ti voliš rukomet, i očekuje da ćeš se predomisliti. Ujna očekuje da pojedeš sve palačinke, strina da najviše voliš njenu pitu.
Očekuju da ispuniš njihove neispunjene želje. Očekuju da ćeš biti isti kao oni. Očekuju da ćeš biti bolji od njih. Očekuju da nastaviš njihovim utabanim putevima, tradiciju da ne kvariš.
Očekuju da nikad ne kasniš. Očekuju da nađeš dobar posao i odmah postaneš šef. Očekuju da imaš porodicu. Očekuju da daš djeci imena po časnim precima. Očekuju da uvijek na sve misliš i nikad ništa ne zaboraviš. Očekuju da uvijek budeš hrabar i jak. Očekuju da nikad ne plačeš. Očekuju da budeš srećan jer oni od tebe očekuju.

Tako, očekujući sve i svašta od tebe, nauče te da i ti očekuješ. Onda ti počneš da očekuješ od sebe i drugih, nesvjestan da svi daju samo ono što mogu i znaju, a ne ono što se očekuje. Kad zastaneš, shvatiš da ne znaš šta si ti, a šta su u tebi oblikovala očekivanja drugih. Sebe u sebi ne možeš da prepoznaš.
Strpljenje je jedini put. Strpljenje i čisto srce. Kad ništa ne očekuješ, onda sve shvatiš kao blagoslov, a kad sve shvatiš kao blagoslov... E, onda život ima smisla i onda si srećan.  

Новак Ђоковић и шта од њега можемо научити

Ово је прича која се може испричати у било ком тренутку, али бирам овај, јер је Новак јутрос поново освојио Отворено првенство Аустралије, па да искористим "врућ" моменат. 

Код нас, чак и такве ствари људи брзо забораве. Код нас људи једино не забораве да све попљују, чак и Новака Ђоковића. Некако не волим кад га пљују. Једном сам изашла из кафића, у коме је конобар пред неким гостима причао ружно о њему. Мислим да нико од нас нема право да прича ружно о Новаку, не зато што сам ватрени обожавалац који би се побио са свима због свог идола, него зато што у својој каријери мораш постићи више од онога о коме желиш да говориш ружно. Ко је од нас први на свијету у свом послу? 

Добро, постоји одређени проценат нашег народа коме не ваља Бог Отац, а не Новак Ђоковић. Такви тврде да је Новак неозбиљан и да не треба ОН да нас представља у свијету. Ако не треба он, не знам ко треба... Тајкуни, хулигани, старлете... Ево, не знам.

Јасно ми је да не могу да му опросте успјех, нарочито зато што они не успију да се попну на мердевине и замијене сијалицу, а овај се ту нешто попео на кров тениског свијета и не мисли да сиђе. 

Не сматрам Новака никаквим божанством, напротив, волим га баш зато што је постао највећи, а остао једноставан, као дијете. Али, мислим да свако од нас појединачно, а онда и сви ми, као народ, можемо од њега да видимо неке ствари које би нам могле помоћи да живимо у миру са собом, па онда и са свима око себе. Ако посматрате Новака кроз године, од њега можете видјети: 

Како се попети до врха, погледати свијет под својим ногама, а никад не заборавити одакле си кренуо, како си почео, ко ти је помогао и пружио руку у тешким временима, и показати захвалност у свакој прилици. Кад је, након првог освојеног Вимблдона, пред Скупштину извео читаву породицу и све најважније људе, многи су му замјерили. Има ли ишта исправније него да се захвалиш онима који су ти помогли да добијеш своје битке? 

Како бити до неба поносан на своје име, претке, поријекло, земљу и вјеру, а показивати неизмјерно поштовање према онима који нису исти као ти. 

Како бити свјестан своје снаге, могућности и мјеста које ти припада, а никада не понизити никога ко је на било који начин мањи од тебе. 

Како новац доживљавати као плату за свој труд и средство којим можеш помоћи онима којима требаш, а не као ствар којом се треба хвалити по таблоидима и свуда. 

Како остати исти у побједи и поразу. Како се не хвалисати након побједа, и како не пребацивати кривицу на друге након пораза. Како бити одговоран према себи и другима и достојанствен у свакој ситуацији. 

Како вјеровати у циљ који си зацртао. Како све своје снаге усмјерити у груписани јуриш ка том циљу. Како имати свијест да пут до врха није лак, да том путу понекад паднеш и удариш се, да те чешће други саплету. Знати како да устанеш и сваки пут будеш још јачи и бољи. 

Како никад не одустати од пута којим си кренуо, јер тај пут је само тебе чекао, да ти њиме идеш. 

Није поштено кривити друге ако су имали храбрости која је нама недостајала. Не може бити крив онај који је стигао даље од нас, ако ми само нисмо били довољно одлучни. 

Само они који су храбри, одлучни и чистог срца стварају чуда. Новак је један од њих. 

"Али" Идиот у огледалу

Ових дана појавила се та дефиниција АЛИ идиота, па сам хтјела да видимо ко је ту ко, мислим, идиот. Мени то може и овако да изгледа. 

Не подржавам педере, али им не придајем значај, не мислим да их треба побити и не идем у контра параде.
Не обожавам Цигане, али немам ништа против што постоје.
Не оправдавам злочин и ту НЕМА али. 
Мислим да човјек треба да буде поносан на своје коријене, али не мислим да треба ратовати са другачијима.
Имам диплому, али не мислим да су сви други мање вриједни. 
Вјерујем у Бога, али не мислим да све људе треба убјеђивати да вјерују.
Слушам свакакву музику али не мислим да треба збрисати са лица земље оне који мисле да човјек може слушати само једну врсту. 
Имам политичко опредјељење, али не сматрам нижом расом оне који не гласају као ја. 

Сматрам да иза АЛИ могу стајати разни завршеци али да идиоти виде само један пут и начин. Њихов. Идиотски. 

Ne podržavam pedere, ali im ne pridajem značaj, ne mislim da ih treba pobiti i ne idem u kontra parade.
Ne obožavam Cigane, ali nemam ništa protiv što postoje.
Ne opravdavam zločin i tu NEMA ali.
Mislim da čovjek treba da bude ponosan na svoje korjene, ali ne mislim da treba ratovati sa drugačijima.
Imam diplomu, ali ne mislim da su svi drugi manje vrijedni.
Vjerujem u Boga, ali ne mislim da sve ljude treba ubjeđivati da vjeruju.
Slušam svakakvu muziku ali ne mislim da treba zbrisati sa lica zemlje one koji misle da čovjek može slušati samo jednu vrstu.
Imam političko opredjeljenje, ali ne smatram nižom rasom one koji ne glasaju kao ja.


Smatram da iza ALI mogu stajati razni završeci ali da idioti vide samo jedan put i način. Njihov. Idiotski.

Duši treba svjetla

Kad god da ti se zagledam u pogled, vidim samo mrak. Bez razloga. Nema razloga za mrak, jer da ima, nikad ne bi bilo Sunca. Ti bježiš od Sunca i sklanjaš se od svjetlosti svake vrste. Navodno, bolje vidiš u mraku. Ne vjerujem ti. Vjerujem samo da biraš mrak jer za svjetlost treba imati snage.

Druge optužuješ da su nerealni, ako ne žele da gledaju mrak i teže svjetlu. Osuđuješ svačije snove i borbu za njih, a svoje zakopavaš negdje duboko, da ne možeš ni da se sjetiš gdje su. Mrštiš se kad god možeš da se nasmiješ. Pred sebe postavljaš prepreke, pa kriviš druge zašto ne možeš da ih preskočiš i pitaš se odakle su se stvorile.

Svim silama se trudiš da od sebe otjeraš one kojima je stalo do tebe, bez obzira na tvoj mrak. Kad više nemaju snage da te istrpe, pa odu, onda na sav glas pričaš kako su krivi oni što su otišli, a ne ti što sve tjeraš od sebe. Otjeraš, pa pobjegneš u mrak i mrziš druge što imaju snage da budu srećni.
Bježiš u mrak jer ne podnosiš svoj odraz u ogledalu. Kao da ne znaš da TI nisi to što se golim okom vidi, već ono što ti ostane kad ponestane maski i ostaneš nasamo sa sobom.

Svi mi igramo neku partiju karata i nismo svi zadovoljni kartama koje dobijemo. Ali, sva poenta nije u tome da gunđaš kako su ti podijeljene loše karte, već da to što ti je podijeljeno upotrijebiš tako da iz partije izađeš kao pobjednik.