гдје се небо спаја с морем...

Umorna

2012-01-31T14:46:00.000-08:00

Od praznih pogleda,

praznih dana

i praznih srca.

Od mnogo laži,

malo hrabrosti

i ideja koje nemaju kud da odu.

Od onih koji ne praštaju ništa,

od onih koji praštaju sve,

od onih koji mnogo pričaju

od onih koji ništa ne kažu.

Od onih koji su zaboravili

da treba da čuju, da osjete

i da KAŽU!

Od umora umorna...

Ima nade, kakve takve

2011-06-22T11:15:00.000-07:00

Ako je neko mislio da će u ovom testu biti riječi o Željku Samardžiću ili njegovim koncertima, prevario se grdno. Ako je neko pomislio da će, pak, biti riječi o nekoj ljubavnoj epopeji, i taj je u zabludi.

Što bi rekli na televiziji, ostanite do kraja sa nama. :)

Završih danas ranije sa poslom. što je, samo po sebi, za "dragička!" i potpuno u skladu sa naslovom. Ali, to nije moja ključna ideja.

Odlučih da ne šetkam po gradu, već da kupim neki sokić i da sjednem u hladovinu, na klupicu pored koša u centru grada, i da posmatram klince kako igraju basket. Kad sam bila njihovih godina, to je bila moja omiljena aktivost na raspustu, a i dok traje škola.

Trojica dječaka, otprilike trinaestogodišnjaka, na smjenu igraju basket, jedan na jedan. Niko od njih ne viče, nijedna psovka niti ružna riječ se ne čuje. Oni se igraju. Gledam ih kako uživaju. Svaki put kad lopta prođe kroz obruč, u njihovim očima se pojavi sjaj, poznat samo ljudima koji su u životu odigrali više od pet partija basketa.

Jednog od njih dvojice nevjerovatno je krenuo šut za tri. Ovaj drugi je sa osmjehom i nevjericom propratio tri ili četiri vezana pogotka svog drugara. Opet bez psovki, urlanja i šutiranja lopte nogom.

Na klupu pored moje, dotrčavaju dva Cigančića (ili da budem politički korektna pa da kažem dva pripadničića Romske nacionalne manjine?), koji donose sok za dječaka koji čeka da dođe na red, a on im je dao pare da kupe i za sebe. Dakle, fini drugarski odnosi.

Jedan od njih dvojice na sebi ima dres hrvatske fudbalske reprezentacije, a na sebi nema nijednu modricu. Koliko god to zvučalo šovinistički, zapravo nije. Hoću da kažem, nosi "kockasti" dres, sa vrlo krupnim i očiglednim kockicama, u sred bijela dana (već sam rekla da je Rom), a niko ga nije ni poprijeko pogledao. Fino kažem, ima nade. Neću da se bavim pitanjem šta bi se desilo da je neko sličan obukao srpski dres i sjeo u centar Čakovca, na primjer. To mi apsolutno nije važno. Mnogo je važnija činjenica da je u mojoj neposrednoj blizini moguća slika koju sam opisala.

Njih petorica nastavljaju konverzaciju. I dalje se niko ni sa kim ne svađa i nema ružnih komentara. Dečko u dresu drži ostatku kraći kurs romskog jezika. Kako se kaže "lopta", "koš", "majka"...

Gledam ih, i osmjeh mi ne silazi sa lica.

U jednom trenutku sam se sjetila klinaca kojima predajem, koji su mi, nekoliko sati ranije, rekli da raspust provode na bazenu i igrajući se NAPOLJU. Veoma mali broj je uopšte pomenuo kompjuter. Onda su mi na pamet pali malci moje drugarice, kojima su i kompjuter i televizor zanimljivi, ali svakako ne najzanimljiviji. I oni najveći dio svog vremena provode napolju IGRAJUĆI SE sa drugarima, šetajući, vozeći bicikle. Sve mi to jako liči na ono kako smo mi odrastali i to me jako raduje. Pri tom su ovi današnji klinci mnogo bezbrižniji, a i to me takođe raduje.

Zamislih se malo, gledajući te dječake kako se igraju, i pomislih da nismo, možda, mi samo naučili da mračimo ili smo toliko matori i ubija nas nostalgija za našim danima, pa smo počeli da živimo u ubjeđenju da od današnje djece ništa biti neće. Ne kažem, ima i gojazne djece koja od jutra do mraka bulje u kompjuter ili ekran televizora, i roditelja koje zbog toga treba osuditi na neku tešku kaznu. Ali, ima i ovakve djece, i čini mi se, sve ih je više, koji trče napolje, koji se igraju loptom, voze bicikl, plivaju, i ne treba sve gledati mračno i crno.

Treba vjerovati u nas. Ima nade. Kakva god da je, postoji.

Znam

2011-05-19T15:52:00.000-07:00

Znam zašto se kaže "Solomonsko rješenje".

Znam kako se zvala Njegoševa majka.

Znam Pitagorinu teoremu.

Znam da je australijski dolar skoro nemoguće falsifikovati.

Znam da je Slaviša Koprivica dodao loptu Saši Đorđeviću prije nego što je Sale postigao istorijsku trojku protiv Huventuda.

Znam zašto Partizan ima crno-bijele boje.

Znam da je Tifa, od treme, slomio čašu u ruci, kad je došao da snimi prvu pjesmu sa Dugmetom.

Znam da koferi nekad nisu imali točkiće.

Znam da su se ljudi nekad mnogo smijali i nisu se plašili da će im se zbog toga desiti nešto ružno.

Znam ko od mojih prijatelja nikada neće shvatiti kako garderobu i sve stvari, neophodne za tri dana negdje, spakujem u jedan školski ranac.

Znam ko od mojih prijatelja jedino u potpunosti shvata moju ljubav prema čokoladi.

Znam ko od mojih prijatelja pravi najbolju sarmu.

Znam kome od mojih prijatelja zavidim na načinu na koji zna da voli sve i svakoga.

Znam ko od mojih prijatelja teško shvata da nisu baš svi ljudi na svijetu divni.

Znam da se toplina pogleda ne može odglumiti.

Znam da zagrljaj u nekoliko trenutaka ispriča više nego riječi za nekoliko sati.

Znam da riječi, bez djela koja stoje iza njih, nisu ništa.

Znam da negdje na svijetu postoji i moja druga polovina.

Znam ponekad da ćutim onda kad bi trebalo da pričam.

Znam da ponekad pričam onda kad bi trebalo da ćutim.

Znam da sa mnom često nije lako.

Znam da, kad brod krene da tone, miševi prvi napuste brod.

Znam da kapetan ostaje da potone sa svojim brodom.

I, mada znam gomilu važnih i nevažnih stvari, mada pamtim ono što niko ne bi, mada znam da budem neprijatna, mada ljudi ponekad ne razumiju način na koji se šalim ili način na koji volim ljude...

ZNAM DA POSTOJE ONI KOJI ZNAJU.

Oni koji nikad nisu napustili brod.

Znam da volim tu posadu "ludaka". :)

Kladim se na srce!!!

2011-01-23T13:17:00.001-08:00

Pratim ovih dana rukomet. Dobro, nije baš da se proslavljamo, ali nama uvijek "malo fali".

Evo, maloprije je Iliću falilo još tri metra, pa da njegov šut bude rezonski i sa više šanse za uspjeh.

Nego, nisam o tome htjela.

Prosto me uhvati sjeta i nostalgija kad se sjetim kako smo mi, kao klinci iščekivali sve te važne utakmice. Utakmica reprezentacije bila je događaj dana, nedelje, mjeseca. Potezi su se, kako dobri, tako i oni loši, iznova i iznova prepričavali u nedogled.

Svi iz moje generacije znaće do detalja da vam ispričaju posljednji sekund košarkaške utakmice protiv Hrvata '97. kad je Sale Đorđević pogodio sa zvukom sirene. Bila sam tad treći osnovne. Radost te pobjede veća je i od radosti zbog petice iz matematike.

Nekoliko godina prije toga Danilović je zakucao preko Sabonisa. To se ne zaboravlja.

To, međutim, nismo pokušavali da ponovimo na našim terenima jer niko nije mogao da zakuca.

Aca Šapić, Dača Ikodinović (ko se sjeća njegovog gola u Sevilji Hrvatima u posljednjoj sekundi?), Vlada Vujasinović, pa kasnije Vanja Udovičić... Kad su naši sportisti bili svoje bojeve, mi smo svim srcem bili uz njih, zalijepljeni uz televizijski ekran.

Jel ima neko ko nije duvao u loptu koja se nećkala na zamišljenoj gol liniji u finalu EP u vaterpolu u Kranju? Ja takvog ne znam.

Vanja Grbić koji preskače reklame i odlazi u hodnik dvorane po loptu, vraća je u igru i blokira Jakovljeva iz Rusije. Znate to, gledali ste u špicama. Mi smo prepričavali i ponavljali taj podez, objašnjavajući ga jedni drugima, kao da niko nije gledao utakmicu.

Ali, ne pamtim samo pobjede. Kad god gledam snimak iz Francuske '98., kad Peđa Mijatović šutira penal protiv Holanđana, svaki put se nadam da neće promašiti. Pamtim i debakl dvije godine kasnije od tih istih Holanđana i tišinu nakon te utakmice.

Dočekivani su naši heroji ispred skupštine u Beogradu, dočekivali smo ih i mi ispred ekrana. Mi smo vjerovali i srcem bili uz njih, a oni su nas častili uspjesima.

Danas stvari stoje malo drukčije. Sve je manje nas koji srcem pratimo mečeve i utakmice, a sve je više onih koji sport prate zbog kladionice. Više skoro niko nije srećan što su naši pobjedili, nego je srećan što je "ubo" dvije marke na kladionici.

Ne prepričavaju se više potezi, nego tiketi. Možda i zbog toga izostaju rezultati. Nekad su naše sportiste navijači bodrili sa zastavama i transparentima u rukama, danas iz džepova vade tikete. Mislim, ako prethodno ne povade noževe.

U "Tempu" su se slikali veliki prijatelji, Isailović iz Partizana i Stanković iz Zvezde. Ovaj drugi je sad kapiten reprezentacije. Njih dvojica su bili ljuti rivali na terenu, ali su van njega bili veliki drugari. Oni sa tribina, koji sebe nazvaše navijačima, prvo se pobiju prije utakmice, pa se onda napsuju mile majke jedni drugima dok traje utakmica, a onda se opet pokolju ispred stadiona.

Kvota je postala važnija od svega ostalog. Boja dresa važnija od boje krvi. Krv nam je svima ista, crvena, kao i zastava pod koju staju sportisti. Kad obuče taj crveni dres, svaki drugi ne treba da bude važan.

Nekad nam je bilo slatko da navijamo sat i ustajemo da bodrimo naše kad igraju u drugoj vremenskoj zoni. Danas, ako kvota nije zadovoljavajuća... hm... "Ne bi ni Đoković ust'o da gleda mene!"

Gubi se lagano sve ono zbog čega smo mi trčali da se bavimo sportom, ono zbog čega su ulice bile puste kad igraju naši. Kvota je počela da određuje ko je naš.

Da su Grci drevni znali da će kvote biti važnije od sporta, zadržali bi se na filozofiji.

Nedovršena rečenica

2010-12-07T14:19:00.000-08:00

Bilo je to negdje pred kraj tog ljeta, jednog od posljednjih takvih. Ekipa je na terenima iza gimnazije igrala basket. Ja sam te godine kretala u prvi razred srednje škole. Sa tim početkom, neplanirano, ali ne i neželjeno, desili su se i neki drugi počeci u mom životu. Ili krajevi... Svejedno, svaki kraj je, istovremeno, početak nečeg drugog.

Bilo je to jedno drukčije ljeto. Završila sam osnovnu školu, upisala srednju, preselila se-napustila stari kraj i morala sam da se "branim" od neosnovanih napada na mene, od strane moje, do juče, "sestre".

Prošle smo nas dvije sito i rešeto zajedno. Zajedno trošile džeparac, čuvale leđa jedna drugoj, zajedno bježale sa časova, zajedno provodile sate na klupi u školskom dvorištu dijeleći jedna sa drugom razmišljanja, zebnje, strahove, nedoumice... sve. Išle smo, tako, zajedno istim putem, ponekad malo krivudavim, ali uglavnom pravim i ravnim. Onda smo jednom došle na raskrsnicu.

Na toj raskrsnici ona je mogla da krene sa mnom, da položi razred, upiše bolju srednju školu, igra basket, izlazi na osvijetljena mjesta.

Na toj raskrsnici ja sam mogla da krenem sa njom, da dopustim da osmi razred položim sa vrlo dobrim, umjesto odličnim, uz malo truda, da batalim basket, da obučem crnu majicu, stavim lance i bodeže i počnem da koristim prvo lake, pa onda i teže droge.

Prestale smo da pratimo jedna drugu. Na toj raskrsnici ona je otišla putem koji je odabrala, ja svojim. Međutim, ona je uskoro shvatila da tim putem kojim je krenula ne može sama. Zvala me je da joj se pridružim. Nisam željela da je pratim, željela sam da odem po nju i da je vratim. Stalno sam joj to govorila. Ali, ona je sebe na neki način našla na tom putu, jedino što usamljenost nije nestala. Kada sam rekla da ne želim da idem tuda i da je jedino što mogu da joj ponudim prijateljska ruka koja će svim silama vući dok je ne iščupa odatle, ona je rekla da joj to ne treba.

Ali, svakog puta kada je upadala u krize i kada je bilo teško, obraćala se meni, nebitno u koje doba dana. Na počecima tih razgovora slušala sam o sebi divne stvari, a kako bi odmicali i približavali se kraju niko gori od mene nije postojao. Trpila sam i smišljala načine da pomognem, jer ja kad volim volim do kraja i dajem sve za one koje smatram prijateljima.

Smislila sam. Rekla sam jednoj zajedničkoj drugarici, koja je bila dijelom na mom putu, a dijelom na njenom, da je jednog popodneva na neki način "namami" na teren gdje smo mi igrali basket, kako bih pokušala da još jednom porazgovaram sa njom. Posljednji put.

Ta drugarica mi je izašla u susret i moja "sestra" se tog dana pojavila na betonskim tribinama.

Kada je jedna partija bila gotova rekla sam nekome od ljudi koji su čekali na red za igru da uđe umjesto mene, a ja sam otišla na tribine i sjela pored nje. Pričali smo. Rečenice su nam bile kratke, odsječne, gotovo vojničke. Oprezne. Došli smo do "ključne" teme. Pitala sam kako je, rekla mi je da nije baš dobro. "Rekla sam ti da će biti tako." je sve što je iz mene u tom trenutku moglo da izađe. Ona je počela da priča, ja sam slušala, a ostatak svijeta postojao je i dalje, krajnje nezavisno od nas.

Kad je završila, rekla sam joj nekoliko rečenica i na kraju dodala: "Želim da ti pomognem, ali moraš prvo ti da pomogneš sebi." Tada je ona rekla: "Ma, tebe zabole dupe za mene. Svejedno ti je šta će biti sa mnom, i danas si me zvala da ti pričam samo jer te zanima kako je njemu bilo kad se drogirao." (Ja sam u tom tada bila fan jedne muzičke zvijezde koja je u tom trenutku javnosti pričala svoje priče o izlječenju od narkomanije)

Kad sam čula šta mi je rekla, ustala sam, pogledala je preko ramena, rekla: "Ma, slušaj...", okrenula se, sišla sa tribira, ušla na teren i rekla "Igram!".

Ona me je ujela za srce, ja sebe za jezik, zauvijek stavila tačku na tu priču i krenula dalje.

Rečenicu nisam dovršila, ali sve ostalo jesam. Tog dana rodila se neka nova ja.

Nije sve u naslovu

2010-10-01T14:02:00.000-07:00

Ugledate novine na kiosku, na njima ogroman naslov "UHAPŠEN MLADIĆ", zainteresuje vas i, kao i milioni drugih, kupite novine, a unutra tekst o tome kako je uhapšen mladić koji je prije nekoliko mjeseci anonimno prijetio aktivistkinji neke nevladine organizacije. Potrošili ste novac na novine, koje inače niste planirali da kupite, a pri tom ste još ispali levat jer ste mislili da su ušli u trag đeneralu Ratku Mladiću.

Prije nekoliko godina, opet u jednim novinama, pojavio se naslov za intervju Mikija Perića (koji je tada bio Leontinin dečko), a glasio je: "O Leontini ni reč!" Svako bi tu pomislio da Perić nije htio da komentariše svoju vezu sa dotičnom damom, međutim, Njega u tom intervjuu niko nije ni pitao ništa u vezi sa tim. Opet levat. Klasičan.

Poznajem nekoga za koga sam dugo mislila i vjerovala da mi je prijatelj. Moja definicija prijateljstva je da je to jedna dvosmijerna ulica. Voliš i voljen si, a da to ni jedna od strana ne traži. Kad kažem "voliš" mislim na djela, ne na riječi.

Tako sam ja dugo voljela: podržavala, slušala, trpila, savjetovala, kritikovala kad sam smatrala da će druga strana patiti zbog svojih stavova ili izbora (i to rade prijatelji)...

Sa druge strane sam samo slušala: "Ja sam ti prijatelj.", "Ja bih za tebe...". "Naše prijateljstvo..." Međutim, svakog puta kada je podrška i pomoć trebala meni, izostala je. Druga strana nije imala vremena ili je imala nekih prečih stvari. Kada je trebalo negativnu energiju prebaciti na nekoga, taj neko je znao gdje će da se javi. Kad je neko trebao da bude kriv, opet se znalo ko će biti. Nije to baš dvosmijerna ulica...

Onda sam se osvrnula oko sebe i shvatila da na drugom mjestu postoji neko drugi, ko ništa ne priča, a uvijek je tu u pravom trenutku, da kaže i UČINI sve da budem dobro. To je veći prijatelj nego što su svi drugi, koji su pričali, ikada bili.

Taj "naslov" prijatelj ne znači ništa jer to nije suština takvog odnosa.

Nije važno šta je neko spreman da kaže, jer riječi su ništa ako se ne dokažu djelima.

Jedna jako draga osoba jednom je odlučila da naš odnos stavi "na čekanje", a da me o tome nije obavijestila. Jednog dana sam jednostavno shvatila da nešto nije kako treba. Odgovore na moja pitanja nisam dobijala, a tražila sam ih svuda. Neko je bez najave samo odlučio da me udalji od sebe.

Nakon izvjesnog vremena, pogledali smo se u oči i riječi su same potekle, dobila sam sve odgovore, čak i one koje nisam tražila. Bila sam srećna jer sam dobila suštinu, a kad imate suštinu, koga briga šta piše u naslovu.

Srž, to je ono što se računa. Znamo da smo živi samo kada dotaknemo do srž. Sve ostalo je prazan hod.

Da li bi iko normalan otpio iz boce na kojoj je etiketa "Jack Daniel's" ako je u toj boci H2SO4?

Milena i Goca u pohodu na vaše živote! :)

2010-07-30T05:14:00.000-07:00

Molila me Milena jednom da se prisjetim naših dogodovština iz djetinjstva i da ih okačim na FB. To već neko vrijeme stoji tamo, a evo sada i ovde, na blogu. Obzirom da smo mi dvije budale, smatram nimalo slučajno spojene na životnim putevima, i da toga ima onoliko, trebalo mi je malo vremena da se prisjetim i saberem to sve.

Dakle, Sveto, za tebe i sve one koji nas znaju i ne znaju evo nekoliko čudovišnih idiotizama iz bogatog opusa Milene i Goce!

1. Pored stare kuće u kojoj sam odrasla nalazila se jedna ljetna kuhinja (i kuća i ljetna kuhinja se i danas nalaze tamo, s tom razlikom da tamo više nema mene). E, sad, poznato je da ja imam mlađeg brata koji je bio prilično živahno i maštovito dijete kad je bio mali. Tako je moj Milan u jednom od svojih poduhvata komadima zemlje iscrtao... nešto na fasadi te ljetne kuhinje. Ta ljetna kuhinja, inače, nije služila ničemu, bila je to jedna velika ostava za stare stvari, ali je meni taj Milanov grafit (nazovimo to tako) nešto, ne znam ni ja zašto, išao na živce.
Tako ja riješim da nastalu žvrljotinu uklonim, tako što ću da je oribam. I ko mi je pomogao? MILENAAAAA... :)
Ribale smo nas dvije taj zid dobrih dva sata i pri tome smo koristili sva moguća sredstva za čišćenje i sve što nam se činilo da bi moglo koristiti u tom poduhvatu. Sve to ne bi bilo čudno da nije bio januar, da napolju nije bio snijeg i da se mi, potpuno bespotrebno nismo smrzle. Ovo je Milenino omiljeno sjećanje na nas. :)

2. Milena i ja smo mnogo rano počele da se interesujemo za sport, a najveća ljubav bio je i ostao basket. Tako smo nas dvije hvatale svaki slobodan momenat da se do'vatimo lopte i koša i onda je čitav svijet bio samo naš.
Tako se jednom desilo da meni bude rođendan (mislim, dešava se to svake godine, ali ovo je bilo čudo svih čuda). Došlo je društvo iz škole i svo naše društvo iz kraja. Kako to obično biva, jeli smo kolače, pili sokiće, slušali muziku, zezali se, a onda je društvo iz škole krenulo da se razilazi. Malo po malo, ostali smo samo mi iz kraja, a onda je Milena došla na genijalnu ideju. AJMO NA BASKET! Meni nije trebalo dvaput reći, već sam bila u majici, trenerci i patikama, ali ostali nisu baš bili oduševljeni tom idejom. Mi smo ih jedno vrijeme ubjeđivali, a kad smo shvatili da nema šanse da ih nagovorimo, Milena i ja smo uzele loptu i zaputile se na basket.
Tako sam zbog basketa i Milene ostavila goste. :) To se pričalo po kraju jedno vrijeme, a onda su to svi zaboravili. Osim mene. :)
Joko, Vesna, Goco, oprostite. :)

3. Otišla ja jednom kod Milene, popodne, negdje pred ručak i tata mi rekao da se vratim do... recimo tri sata. Došla kod Milene i rekla joj da imam fore do tri. Ostala sam do pola 4, a Milena mi je uredno napisala opravdanje za tatu. :) Tata nikad nije vidio to pismeno opravdanje, ali nije ni zamjerio što sam zakasnila.

4. Jednom smo došli na basket u pet popodne a kući otišli oko pola deset uveče i to samo zato što teren nije bio osvijetljen a mi više nismo mogli da igramo napamet. :)

5. Nekako sam ja negdje dobila OGROMAN poster košarkaške reprezentacije Jugoslavije sa prvenstva Evrope u Barseloni. Naši su tada osvojili zlato i na posteru su bili naši košarkaši na pobjedničkom postolju. Sve to ne bi bilo čudno da na tom posteru nije bio Predrag Danilović, Milenina tada velika ljubav. :) Tako su počele moje muke... Mjesecima me je progonila da se mijenjamo za taj poster. Ja njoj taj, ona meni neki drugi, što meni nije padalo na pamet. Razlog za to je bila činjenica da nije imala ništa adekvatno da ponudi za uzvrat. Onda je jednog dana stisla i odlučila da mi da šta god poželim, samo da dobije taj poster reprezentacije.
Ja saberem i oduzmem i skapiram da će mi dati bukvalno SVAKI poster koji joj budem tražila i odlučim da pristanem na razmjenu. Ona je dobila svoj poster, a ja trinaest drugih, među kojima i poster Rebrače kojim mi je mahala ispred nosa mjesecima.
E, sad, vjerovali ili ne, o tome postoji PISMENI DOKAZ. Jednog dana smo, uz pomoć nekog ugovora sastavili naš, o razmjeni postera, potpisali i ispečatili ad hock napravljenim pečatom. Ja moj čuvam i danas. :)

6.Željko Joksimović nam se uvijek sviđao kao pjevač ali nam je kao osoba strašno išao na živce. Kod mene je to preraslo u netrpeljivost jer nije htio da mi da autogram jednom prilikom. To nas, međutim, nije spriječilo da napravimo "mjuzikl" o njegovim ljubavnim poduhvatima koji su bukvalno ispadali iz svih novina. U pitanju je djelo u formi sapunice, a dijalozi likova sastavljeni su od dijelova poznatih pjesama, filmskih i drugih poznatih rečenica. Zato ga zovemo "mjuzikl". Posjedujem rukom pisanu verziju, štampanu verziju i verziju na disketi. Sastoji se od 13 činova (Miloš Vujanić je nosio broj 13!) i radili smo ga GODINU DANA. :)

7. Zajedno smo gledale utakmice košarkaškog play-off-a Jugoslavije između Partizana i FMP-a. Ja sam uvijek nosila majicu MNOGO SMO JAKI a ona svoju nije jer je govorila da joj je to baksuzno i da je mnogo bolje na terenu kad je njena majica daleko od televizora. "Sljedeći put je nosim kod Grozde da mi čuva" (Grozda je prva komšinica)

8. Jednom smo igrali basket na terenu na kome je bilo dobrih 4-5 cm leda. :)

9. Nakon osvajanja jedne košarkaške titule poslala mi je poruku "E, ajd dođi, poslaće mi Vujke (Miloš Vujanić prim. aut.) medalju faksom sad i rek'o je da je i Vesa (Veselin Petrović prim. aut.) poslao jednu za tebe.

10. Jedog ljetnog dana krenule nas dvije, a gdje bismo nego na basket, kad na jednim stepenicama sjedi neka žena u kožnoj jakni (napolju je +30ak stepeni) i razmazanim karminom. Pored nje stoji neki kofer, a ona sva zbunjena. Tako sva smješna, sama od sebe ustaje, sa jasnom namjerom da krene prema nama. Kako je ustala izvrnula joj se noga i ona je posrnula. (Milena se već tada valjala po prašini od smijeha) Gleda pravo u mene i pita me koliko je sati. Ja pogledam nju pa sat i posljednjim atomom snage kažem: "Pppppppfffffffff...pet i deset..." i prasnem u smijeh. Narednih pet dana su mi u pet i deset stizale poruke "Ej, vidi kol'ko je sati" :)

Tako, kao što vidite, nama nikad nije bilo dosadno, a bogme nije ni sada i neće ni biti. Ako znate nešto zanimljivo vezano uz mene i Milenu zajedno ili odvojeno, izvol'te, pišite, biće nam drago da čitamo i smijemo se zajedno. :)

Do neke sledeće prilike i neke sledeće opasne rupe vole vas

Svetislav & Svetislav :)

Sve Barbike su iste!

2010-07-27T14:47:00.000-07:00

Nikad nisam voljela da se igram sa Barbikama. Bilo mi je dosadno, a i bile su skupe. Meni je ta vrsta racija prilično rano proradila.

Mislim, i čemu to uopšte? Ukočene lutke, od gumirane plastike, sa ružičastim karminom, plavom izblajhanom kosom, čudnim šiškama i u nekim ultra ženstvenim (bez svrhe) haljinama... Mi se igramo tako što ih prvo do iznemoglosti češljamo (ne možemo da ih šminkamo, našminkane su fabrički), obučemo im te glupe 'aljine, pomažemo im da se, onako ukočene, kreću i vodimo beskorisne, besmislene i ničim izazvane dijaloge.

Ako je to nekome zanimljivo, izvinjavam se, ja bih radije odigrala partiju basketa, odgledala crtani film ili pravila figurice od pijeska... nešto sa svrhom.

Onda, brate, te dodatne opreme za Barbike nikad dosta, ova haljina, ona haljina, foto-aparat, kućica, kada, suncobran, ležaljka, ulje za sunčanje, maskara, rezervni točak za bicikl... Aman, ljudi, lutka je to!

Igrala sam se i sa onima koji su prije birali pijesak kao mjesto okupljanja, igrala sam i basket, igrala sam se i sa sudićima, a gledala sam i crtaće i Branka Kockicu, ali znam i neke koje su mogle po cijele dane da češljaju svoje Barbike, sve dok im sva ona sintetička kosa ne bi otpala sa glave.

Zanima li vas gdje su i šta rade?

Ovi koji su igrali basket i danas šutnu po neku na koš, odu do teretane, prate sport. Od glavnih zanimanja u životu tih ljudi izdvojila bih da su završili srednje škole i fakultete i našli posao, ili ga traže.

Ovi što su se igrali u pijesku i gledali crtaće su na vrlo sličnim životnim putevima, s tim da danas gledaju Discovery, Travel Channel i sl. i pokušavaju da sami postignu što više u životu.

Djevojke sa Barbikama?

Nećete vjerovati, idu kod frizera triput sedmično, u solarijum... ma ni ne izlaze odande, ne izlaze iz kuće sa manje od 1kg šminke...

Ganjaju i čeznu za bogatim Kenom, koji ima kuću, vikendicu na moru, bazen, motor, automobil, jahtu i tako...

Gledam im slike na Fejsu... tamo ih još jedino i srećem, pošto ne izlazimo na ista mjesta... Imaju 20 i koju, a izgledaju kao da imaju 40 i koju. Napućene, neukusno obučene, šminka im pokriva sve ono lijepo što imaju na licu, ističe ono što nije lijepo. Piju samo skupa pića. Ne znaju ni šta piju, samo gledaju cjenovnik i viču "Daj ovo skupo!". Ukočene su, izblajhane, kose su im uredno ispeglane i iščešljane, kao nekad Barbike što su im bile.

Indeks im služi kao potpora izjavi: "Treba svi da mi se izvinete, ja studiram!" (pa, tut, indeks na uvid (ali samo prvu stranu sa sličicom na kojoj su fino ispale)).

Idu na koncert Jelene Karleuše i kažu mi da se ne proseravam sa EKV.

Pročitale su Alhemičara od Koelja (kao što sam i ja pročitala Marksov "Kapital").

Nose samo skupe krpice, visoke štiklice i sve preračunavaju u novčanice...

Barbika od plastike ili Barbika od krvi i mesa (sa silikonskim i botoks primjesama)... ma, sve je to isto!!!

O (Fece) Ivanu i sijalici

2010-07-12T16:18:00.000-07:00

Ivana su jednog dana pozvali da, iz dalekog svijeta, dođe malo kod nas. Imao je svoje razloge pa je poziv prihvatio.

Došao je, upoznao neke nove ljude i isprva mu je bilo zanimljivo. Pričali su, družili se, bilo im je lijepo. Onda su, nenadano, iz nekih rupa počeli da iskaču razni gmizavci. Što je najčudnije, imali su ljudski lik i oblik. Ujedali su Ivana i njegove nove drugare za stopala... Ujedali bi oni njih i za srce, ali su gmizavci, pa nisu mogli toliko visoko da dohvate.

Gmizavci su uskoro počeli da prosipaju svoj otrov svuda unaokolo. Ivan je shvatio da treba da se čisti i smislio kako to i uraditi. Način je bio vrlo jednostavan, potrebno je bilo samo pritisnuti prekidač i upaliti svjetlo. Gmizavci se plaše mraka, a prekidači su svuda okolo.

Ivan je primjetio da su stariji oko njega navikli samo da počešu ranicu koju im gmizavac napravi, požale se prvom do sebe i krenu dalje, dublje u mrak. Mlađi su se bunili, htjeli su da se bore.

On im je onda objasnio da je ovo zemlja za sve nas i da mladima treba pomoći u borbi za njihov zrak svjetlosti.

Jednog dana kad je bio mrak i kad su gmizavci krenuli u akciju, Ivan je odlučio da pritisne jedan prekidač i upali svjetlo kako bi svima postalo jasno da se lako boriti protiv mraka. Treba samo malo volje.

Pritisnuo je prekidač i svjetlo se na trenutak pojavilo. On je zatim rekao: "Eto vidite, ovo su gmizavci, prave vam rane i ne daju vam da živite normalno. Gmizavci se plaše svjetlosti. Upalite svjetlo i gmizavci će nestati!" Mladi oko njega su bili srećni.

Stari su došli sa vilama i drugim oružjem, izbacili su ga napolje i, gledajući ga dok odlazi vikali: "Idi tamo odakle si došao pa tamo pali svjetlo! Pusti nas i našu djecu da se u miru i sopstvenom mraku patimo sa našim gmizavcima! To svoje svjetlo prodaj nekome ko hoće da ga kupi! Nama ne treba!"

Tako je Ivan otišao nazad da živi na svjetlu, a njih ostavio u njihovom mraku, nadajući se da će neko od njegovih mladih drugara koje je upoznao, jednog dana smoći snage i hrabrosti da tamo upali bar jedan fenjer.

Minut

2010-05-17T16:11:00.001-07:00

Trebaš mi samo na minut.

Samo šezdeset sekundi.

Trebaš mi na minut.

Da staneš između mojih ruku

i da ostaneš tu samo tih šezdesetak trenutaka.

Da te sklonim, da te zaštitim, da te odbranim.

Jedan minut. U njega bi stalo sve.

Sve bi bilo jasno, bez objašnjenja,

bez ikakvih riječi.

Ja neću reći ništa, a ti ćeš sve znati.

Postoji mjesto pod nebeskom kapom

gdje možeš da staneš, da pobjegneš, da se skloniš,

da ostaneš. Tvoje je.

Bar na minut neće postojati ništa osim tog zagrljaja.

Niko neće tražiti od tebe ništa, zanovjetati, zahtjevati...

Znam da je bilo teško i znam da nije prošlo.

Ali znam da će proći.

Imaaćeš opet onaj široki ukras na licu.

Treba mi samo minut.

Eh, kako bi svijet bio savršen kada bi taj minut bio na dohvat ruke...

Sve prolazi, samo se ja mijenjam

2010-05-07T16:32:00.001-07:00

(Moja drugarica i vjerna čitateljka mog bloga, Tijana htjela je da ovjde pročita nešto novo, pa mi je zadala domaći, koji sam ja, nakon izvjesnog vremena i uradila. Rezultat mog rada imate ispod ovog teksta u zagradi i nadam se da ću dobiti prolaznu ocjenu. ;) )

Kod mene u starom kraju bilo je mnogo djece. Nismo puno birali, svi smo se igrali zajedno, svi smo bili drugari. Međutim, u naš kraj se, relativno kasno, doselio jedan novi dečko. Zvao se Vlado. Bio je neobičan, drukčiji od svih nas. Imao je neki svoj put i neki svoj pogled na svijet. Tjerao je svoje protiv svega i svih. Često i protiv sebe.

Poštovala sam njegovu potrebu da se razlikuje ali sam se trudila da se držim podalje od njega kad god je bilo moguće. Tako smo postojali jedno pored drugog.

Njegov tata je radio u Engleskoj pa je i on neko vrijeme proveo tamo. Možda se čak i rodio tamo. Nisam sigurna. Znam da se Igor, njegov mlađi brat, rodio tamo. Vlado je volio muziku. Rok je bio njegov način života. Čula sam da je i u školi imao problema zbog toga. Duga kosa, iscjepane farmerice...poznata priča. On je čvrsto branio svoje stavove. Odbijao je da se ošiša. Sanjao je da ode u Ameriku ali je odlučno odbijao svaki pomen snimanja albuma ili bilo čega sličnog. Tvrdio je da nema tih para za koje bi on prešao u profesionalce. Govorio je da pare ubijaju kreativnost. Divne stihove je pisao. Vanzemaljski lijepe.

Njegovi drugari bili su mu važniji i od Igora i od svega na svijetu. Bili su baš onako... klapa, da se žargonski izrazim. Bili su glavni izvor svih nevolja u gradu ali su se uvijek držali zajedno.

Mrzio je politiku i uvijek me je ružno gledao ako bi se našao tu kad se povede neki razgovor u tom pravcu, jer sam imala politički stav i iznosila ga. Kad je čuo da sam postala član stranke nije me ni pozdravljao nekoliko dana.

Sretoh ga prije neki dan. Nisam ga prepoznala, javio se on meni. Na njemu bijela kosulja, pantalonice na peglu, izglancane cipele. Gledam ga i ne vjerujem. Od kad smo posljednji put popili kafu i popričali prošlo je tek nešto više od šest mjeseci.

Nespretno sklapa rečenice koristeći pravilan izgovor riječi. „PitAo sam... rekAo mi je...“ Zvuči neobično, ponekad i smiješno, ali mi je u trenutku bilo drago što ga vidim tako sređenog. Pitam zašto se ošišao, kaže da je takva politika firme u kojoj radi i da mu niko ne bi pravio problem zbog kose ali da neće da im se zamjera.

Rekoh mu da dugo nisam srela onu njegovu ekipu Denija, Mocu, Slavketa... nikoga od njih. On mi reče da se dugo nije čuo sa njima jer su nezreli luzeri. Ima, kaže, preča posla.

Upitah ga da li je bio na koncertu, pošto je jedna od njegovih omiljenih grupa svirala u okruženju a njegov odgovor bio je da je htio da ide, ali da je njegov šef imao puno posla, pa se on ponudio da mu pomogne. Tu već shvatih da je vrag ozbiljno odnio šalu. Neumjesno možda, ali naglas pretpostavih da mora biti da ga dobro plaćaju kad tako predano radi, na šta mi on reče: „Pa, zar misliš da bih radio ovoliko da me ne plaćaju? 250 EUR mjesečno!“ Ne znam da li me je više iznenadila cifra koju mi je rekao ili trijumfalan način na koji je to izgovorio.

Tako, popričasmo još malo, reče da su mu ostala još tri ispita do kraja faksa. Biće menadžer kad poraste. Redovan, revnosan student. Rekoh mu da sam i ja pri kraju sa studijama i da bi u trenutku dok razgovaram sa njim trebalo da sam na predavanju, ali da mi se nije dalo da odem, pa sam pošla na kafu sa drugaricom. Poprijeko me je pogledao sa onim „To se ne smije.“ u očima.

Gledam ga i čudom se čudim. Prije nego smo se razišli reče da piše neke tekstove za nekog lika iz Granda jer je dotični vrlo galantan. I tako, pogleda na sat, veli zvao bi me na kafu da se ispričamo ali jako žuri na sastanak u stranci.

U stranci???? Vlado i politika???? Šta, kako, kad... Onda sam se sjetila da mi je neko rekao da ga je vidio jesenas u kampanji kako nosi transparente, samo što ja nisam mogla da vjerujem da je to bio on. Pitam u kojoj je stranci, a plašim se odgovora. Izgovorio je ime vladajuće stranke, i ne samo to, nego je počeo da me vrbuje. Rekoh mu da sam u politici bila, iz najčistijeg ubjeđenja i da sam iz te opozicione stranke iz tog istog ubjeđenja izašla i da politika, ipak, nije za mene. Poče da mi objašnjava kako funkcioniše stranka i svašta nešto. Pogledah na sat da bih ga podsjetila da žuri.

Na rastanku mi reče da mu je drago što me je sreo, da „baš dobro izgledam“ i još gomilu nekih prigodnih frazetina. Uzvratih mu svaku frazu i u šali rekoh da ne mogu da vjerujem koliko je drugačiji.

On me poljubi u obraz, nasloni ruku na rame, reče: „Jebi ga, znaš kako je... sve prolazi, ja se mijenjam!“, namignu mi i ode na taj sastanak.

Ostadoh gledajući za njim nekoliko sekundi pa krenuh svojim putem.

Bilo jednom...

2010-04-21T13:47:00.000-07:00

Bila jednom jedna zemlja.

Bila jednom muzika.

Bili jednom stihovi o ljubavi.

Bile jednom melodije.

Bili jednom mladi ljudi koji čitaju.

Bili jednom ljudi koji misle.

Bili jednom buntovnici.

Bilo jednom... pričali mi.

Kunu se da je bilo.

Kažu da je Čola nekad volio Kristinu,

patio za neznankom iz Podlugova

i umirao jer mu je neka „ona“ bila u krvi.

Pričaju da je Brega patio za nekom Selmom.

Kažu da ju je molio da mu pošalje po neko pismo.

Tvrdio je nekad, vele, da među srcima postoji neka tajna veza.

Rekli su mi da je Bora nekad plakao za nekom lutkom sa naslovne strane.

Čuli su, kažu, i za Vasu Ladačkog i lepu protinu kći...

Nekad je iznad krovova svirala tišina...

Čika Duška su odavno pokrili snjegovi, ruzmarin i šaš.

Eno Čole, manijači sa Bregom.

Brega i dalje traga za tajnim vezama,

ali onima koje će ga povezati sa devizama.

(Ovo je Balkan, ybg, stari...)

Borin bol je pojeftinio,

on i Đole su shvatili da je politika unosnija od ljubavi...

A nekad je svega bilo....

Bila jednom jedna zemlja...

Bila jednom muzika...

Bili jednom stihovi o ljubavi...

Bile jednom melodije...

Bili jednom mladi ljudi koji čitaju...

Bili jednom ljudi koji misle...

Bili jednom buntovnici...

Bilo jednom... pričali mi.

Kunu se da je bilo.

Pošto vremeplov?

Законско убиство?

2010-04-15T14:09:00.000-07:00

Чух најаву за емисију на једној телевизији, али немам снаге да то гледам. Тема је "Легализовати абортус у БиХ?"

Најежих се. У шта се ми то претварамо? Легализација? Ајде што хоће да омогуће идиотима да се легално убијају наркотицима, другима да легално сексуално опште са истополним бићима и трећима да легално користе услуге пријатељица ноћи, али ово... људи, ово није за зезање (да не употријебим неки простачкији израз).

Фрапантни податак говори да је свака трећа дјевојка у БиХ имала бар један абортус до своје двадесете године!!!

Хало! Абортус! Убиство! За име Бога!!!

Помоћи ћемо младим паровима тако што ћемо им омогућити да легално убијају неопрезно направљену дјецу? Коме ли је то пало на памет?

Мени то звучи исто као да дјетету које је несташно и прави русвај по кући, кажемо: "Слободно, сине/ћери, само ти лупај и разбијај, ниси ти крив/а", умјесто да му објаснимо да то није лијепо и да тако не треба да се понаша. Аман заман!!!!

Да ли је неко помислио да би се младим паровима много више помогло уколико би се млади људи ослободили табуа да питају и добију одговоре на своја питања, а везана за секс, сексуалне односе, прављење беба (да ме простите. то је толики табу да је мени, у мојим годинама, непријатно да пишем називајући ствари правим именом)?

Ако би родитељи одговарали на питања своје дјеце онако како треба, без увијања, родитељски, савјетујући, млади људи би знали када, шта и како. Много је незгодно када о тим стварима разговараш са вршњацима, који су, при том, своје податке скупили од неких старијих другара, који су, опет, некад раније разговарали са својим вршњацима и тако "учили"... много тешка работа...

Овако, кад би без стида дјевојчица сјела и питала маму, а дјечак тату: "Мама/тата, како ово? Зашто оно? Када? Како? Са ким?", и када би мама/тата без увијања, на нормалан начин, јасно одговорили на та питања... све би било много лакше и друкчије.

Рјешење наших проблема лежи у рушењу табуа, борби против стереотипа, отвореној комуникацији. О битним стварима је битно разговарати.

У супротном, долазимо у ситуацију да се дјеца мало "заиграју", па онда трче код свакаквих "стручњака" не би ли убили доказе... Колико је дјевојака тако изгубило прилику да икада више постане мајка...

Људи, абортус је убиство!!!

Ти мали анђели нису криви за то што њихова мама или тата или обоје "нису сада спремни за то". Та недужна створења нису тражила да се ту створе, да настану, неко је био неопрезан и неодговоран, а тај неко треба да за то сноси посљедице. Ако се то "посљедицом" може назвати....

Колико само потенцијалних генијалаца, спортиста, новинара, музичара, професора, књижевника, обичних службеника и других није добило прилику да свијету покаже шта све може, а само зато што је неко други мислио да има право да о томе одлучи...

Тужно...

И, опет, то што то "нешто" није изашло из мајчине утробе и добило опипљив облик, не значи да негдје тамо није "заведено" и уписано међу живе. Напротив. Дакле, ако нечему, или боље рећи некоме, ко је већ "уписан" да постоји не дозволимо да се појави међу нама, шта смо му урадили? Убили смо га! Да, убили!

Казне за силоватеље, педофиле, криминалце и убице постоје, ма какве да су. Казне за несавјесне људе који би да неке ствари раде кад хоће и колико хоће, а да "резултату" пресуде на свој начин?

На крају, треба са тим остарити... Лако је док смо млади и окружени гомилом "пријатеља" и пријатеља. Кад остаримо, па кренемо оним путем којим свако од нас једног дана мора поћи...

Уз сваког од нас остаће само онај ко је од нас постао. Ко ће остати уз оне који "нису били спремни", "нису знали", "нису жељели"? Ко ће њима обрисати зној са чела?

Разговарајмо, упутимо се, немојмо себи ускратити шансу да видимо неке "исте моје/твоје" црне, плаве, зелене окице, осмијех због кога се врти Земља и сија сунце, неспретне прве кораке, незграпна прва слова, прве љубави, сузице, петице, четворке, школска такмичења, звук "мама/тата", који учини да све стане у том моменту.

Ако легализујемо абортус, сутра би серијске убице могле да траже да им се легализује обављање њиховог "посла". Гдје ћемо стићи наставимо ли овим путем којим би неки да нас поведу?

Себично је, ружно је, лоше је... грозно је, ужасавајуће. Гријех је. Убиство је!!!

Не абортусу!!!!!!!!!!!!

"Opštenje" sa zdravim mozgom

2010-03-21T14:10:00.000-07:00

Neki ljudi nemaju privilegiju da žive u Bosni. Ali imaju sve ostalo.

I tako... Divna je zemlja Bosna. Baš divna. Zemlja ćevapa i baklava. Zemlja u kojoj su rođeni Brega, Čola, dr Nele, profesor Kusta, Ivo Andrić, Meša Selimović, Mirza Delibašić. Zemlja u kojoj se sve daje za merak.

Jednog dana rekli su nam da treba da se mrzimo. Rekli su nam da treba da se ubijamo. Rekli su nam da treba da mučimo jedni druge. Rekli su nam da nam "jaran" ne može biti onaj ko se moli drugom Bogu. Rekli su nam da treba da postanemo ono što niko naš nije bio.

Maloumnici poslušaše.

Kad ludost odluči da zavlada, mudrost odluči da se povuče i sačeka bolji momenat.

Šljam je isplivao na površinu. Sve ono što bi nekad moglo samo da čisti ulice ili da radi na istovaru i utovaru vreća sa pijeskom i cementom dobilo je rukovodeće pozicije. Mudri su uzeli metle i vreće u ruke. U političkom vrhu sjede oni koji i dalje pitaju "Jel u riječi ĆEVAP tvrdo ili meko slovo Č?", oni koji kopaju nos, teško zaustavljaju podrigivanje, oni što prstima čačkaju uši, oni što su pročitali samo slikovnicu, oni što sagovornike oslovljavaju sa "Šta 'oćeš?!", oni što imaju muku da sastave prosto proširenu rečenicu, koji su u ratu naučili da li je pravilno da se kaže Irak ili Iran.

Narod nema za salamu, ali nema veze, važno je da se mi koljemo. Koljemo se međusobno i jedni protiv drugih. Platu ne primamo, al se koljemo. Glasamo za iste, jer oni su "naši", a "naših" nema ni u kiselom kupusu. Oni su svi njihovi i samo za sebe. Kad se upali crvena lampica i guzonje se kolju, ali za glasove. I, majku im, svaki put im upali! Svako izađe na izbore i glasa za "svoje" pa naredne četiri godine guli koru sa drveća da preživi, dužan i Bogu i vragu, ali mu je duša mirna, glas'o je za "svog", pa ga bar "njegov" jaše.

Kad zafali glasova recept se zna. Napujdaš visokog predstavnika da palamudi protiv Srba, na to se nadovežu 'Aris i Suljo što otvori fenomenalnu priliku Miletu koji izađe pa palamudi o svetom referendumu (koga nikad biti neće), prebrojavanju tj. popisu stanovništva i tako bosanski lonac ponovo proključa. Jedni viču: "Ne damo vam nezavisnost!" drugi viču: "Nismo je ni tražili, al' sad kad vi ne date mi baš 'oćemo!" I tako u krug.

Onda se obavezno skupe glavešine i obavezno vikendom i obavezno u nekom vikend naselju i, šatro, dogovaraju se. Izađu pred kamere i kažu: "Dogovor'li smo se. Tike-tike tačke..."

Neozbiljne stvari su bitne, na ozbiljne niko ne obraća pažnju.

Jednog dana uhapse 10ak monstruma optuženih za seksualno zlostavljanje trinaestogodišnje djevojčice, romkinje. Među osumnjičenima se nađe i MINISTAR ODBRANE BiH! koji kaže da je sve to namještaljka (gle čuda), a onda sljedećeg dana puste sve do jednog osumnjičenog. Nije ministar kriv, nije. A mi smo sisali vesla.

Invalidima umanjili penzije. Neka su. Šta ima da jedu svaki dan! Nije to zdravo. Jok. Ne treba invalidima, političarima treba. U rat otjerani, iz rata jedva živi izašli, što bi oni sad imali šta da jedu i od čega da školuju djecu. Ne treba. Guzonjama treba.

Evo, priprijetili su da će dogodine biti popis stanovništva. Na tom popisu, doduše, nećemo morati da se izjasnimo o nacionalnosti i vjerskoj pripadnosti. Pa, da, cilj tog popisa i jeste samo to, da nas prebroje k'o stoku u oboru, ništa više. Možda ćemo se izjašnjavati za koga navijamo... Ne znam šta ću onda... Ja navijam za Partizan, a to nije bosanski klub. Ništa, imam godinu dana da zavolim neki klub odavde...

I tako... čudna je ovo zemlja. Imamo svega, samo nam ništa ne daju. Naše rođeno nam brane. Vazduh će početi da nam uvoze iz EU, kao i sve ostalo što nam uvoze, eksperimente i čuda razna druga.

Kod nas svi paze da nekoga ne uvrijede na nekoj od osnova. Nacionalnoj, vjerskoj, jezičkoj... i što se više trude sve im manje uspjeva.

A mi? Mi bismo samo normalno da živimo, da nam ukinete vještačka ograničenja, da se slobodno izražavamo, da budemo ono što jesmo a ne ono što bi da nam proda neko ko nije ni čuo za Bosnu. Mi bismo da se ne dijelimo, da živimo u miru a ne u strahu. Mi bismo da normalno studiramo, da se nad nama ne vrše ogledi. Mi bismo da putujemo, a na korice pasoša stavite ćevap, ako sve drugo nekoga vrijeđa. Mi bismo da živimo od plate, koja ne mora biti 5 000 maraka, mi bismo da se na nas gleda kao na ljude, a ne kao na glasačko tijelo, stoku.

Dragi Bosanci (Bosanci iz ubjeđenja a ne iz opredjeljenja), uhvatimo se sad svi za ruke i uputimo energiju u pravcu naših političara (kako god se oni zvali), da se koncentrišu i što prije skončaju opštenje sa našim zdravim mozgovima. Dosta je bilo!!!

Priča o jednom danu

2010-02-15T14:28:00.000-08:00

Zaista je tačno da slika govori više od riječi, da vrijedi hiljadu riječi, i sve što u tom smislu govori o slikama, tačno je.

Gledam maločas jednu fotografiju i, mada znam sve o njoj, ponovo mi je ispričala svoju priču. A, nije to nikakva... sad neka famozna slika. Uobičajena slika, na njoj ljudi, neki osmjesi i neka pozadina... Sve tako konvencionalno, a priča... priča koju priča ta slika, sve je, samo ne konvencionalna. Priča je o jednom danu, a možda je i više od toga...

Taj dan niko od nas sa te slike nije planirao. Šta više, da nas je neko samo tri dana prije, pitao da li postoji šansa da se ta slika dogodi, svako od nas bi bez dileme rekao da bi to, ukoliko bi se dogodilo, moralo da se svrsta u domen naučne fantastike. Nismo planirali taj dan. Planirali smo da ćemo biti živi i, koliko je moguće, zdravi tog datuma, da ćemo se probuditi, oprati zube, provjeriti poštu, baviti se dnevnim stvarima, ali niko nije mogao ni da pretpostavi da će taj dan biti baš takav kakav je bio, kakvog ga pamtimo.

Ako nam pogledate lica na toj fotografiji, sve će vam biti jasno. Imamo ogromne osmjehe. Srećni smo, na neki potpuno lud, neobičan način. Kao da svako od nas ima utisak da je u nekom snu iz koga i bi i ne bi htio da se probudi.

Kao u onim filmovima u kojima glavni lik dobije priliku da sagleda svoj život unaprijed i unazad, da spozna greške i onda se vrati u realnost da ispravi pokvareno i nastavi pravim putem, tako smo i mi dobili tu jednu šansu da uradimo zajedno ono što nam je po energijama bilo namijenjeno, a mi smo se pravili jako pametni pa smo sve znali bolje.

I tako nekako... tog dana nam je sve išlo u prilog. Ljetni dan nije bio vreo, pa nismo umirali od vrućine, bio je praznik, grad je bio prazan (hm... da li se praznik zato tako zove?), tako da niko ni poželjan ni nepoželjan nije mogao da nas sretne... E, sad, jedino što je ta klupa u parku na koju smo bacilli oko bila zauzeta... Nema veze, našli smo drugu, bolju. Kao da se Zemlja tog dana okretala sporije, dajući nam priliku... neku priliku, priliku da budemo zajedno.

Taj dan je kao neka nulta tačka. Taj dan kao da je bio pokušaj da se izbriše prethodnih stotinak i najavi narednih isto toliko. Da li smo mi to prepoznali?

Ne znam. Mi smo samo, onako sluđeni, prepoznali jedni druge i činjenicu da se nalazimo u isto vrijeme na istom mjestu i, upinjući se da se tu činjenicu naviknemo, dali smo sve od sebe da iskoristimo to što imamo.

Nije bio pompezan, nije se ni najavio ni odjavio. Samo je došao i prošao, onako kako to obično rade dani. Dođu, dese se, prođu, pa se ti poslije češkaj po potiljku...

Tako je prošao taj darivani nam dan. Bez obzira na one dane koje je ovaj nastojao da poništi, i bez obzira na ove koji su nastali nakon njega, volim da ga se sjetim. Bio je čudan taj dan i čudno je sve iza i ispred njega, ali volim što se dogodio.

I ko zna...

(mojoj velikoj djeci)

Mezimče

2010-01-27T15:44:00.000-08:00

Nikad me niko nije pitao,

a kad bi me pitao tačno bih znala da odgovorim.

Da li na svijetu postoji vječiti osmjeh,

vjera u druge i sebe,

optimizam bez roka trajanja,

pogled koji ne vidi ništa zlo

i u kome nema ničeg zlog?

Da li postoji neko ko ne viče,

a ipak ga svi čuju,

neko za koga bi samo neko užasno zao

mogao da kaže nešto loše,

i neko ko svuda oko sebe širi

samo pozitivne vibracije?

Ako bi me neko pitao sve to, ja ne bih ništa rekla,

samo bih pokazala tebe.

Farma šljama

2009-12-30T15:29:00.000-08:00

Jednom prilikom je u ovom prozoru bilo riječi o kreativnim televizijskim emisijama koje nas na ekranima naših malih televizijskih prijemnika mogu zadesiti. Onima koji ne prate na času preporučujem arhivu.
Oskar za idiote, svevideći VB za one koji vole da voajerišu i FARMA za sve one koji vole da kombinuju to dvoje.
Pročulo se za Barajevo kao onomad za Barandu. Da vam operem šajbu?

Skupili su, opet neki opasni producenti, gomilu personala, manje ili više poznatog širim narodnim masama i nameračili se da iste te mase zamlaćuju jedno stotinak dana.
Narod k'o narod, daj mu 'ljeba i igara i oni svi srećni. Tamo se neko igra, za to vrijeme evrići samo kapaju na njihove račune, a narod gleda i onda ne misli ni na svjetsku krizu, ni na svinjski grip, ni na ručak ni na večeru, ni na mamu ni na tatu i briga ih što Mađarska nema more. Samo je Farma bitna.

Personal koji se bavio farmerisanjem nastupao je u sastavu:
Ana Nikolić, u narodu poznatija kao " 'oću da te gledam dok se ljubiš sa njom", sama za sebe izjavila "rodila me majka GLUPU". U Barajevo zalutala... ili došla kao Cezar :Veni, vidi, dozvoli, otidni... Došla, ušla, vidjela, pomirisala, pa preko tarabe... Odeeee...
Nikola hadži-Nikolić, tipičan primjerak umišljenog beogradskog djeteta. Niko ništa ne zna, ja sve znam, a ako neće da bude kako ja kažem, ja brate, odo'... Tako je i bilo, malo trpio, malo više pametovao i ode i on... A, da... za one koji ne znaju ko je Nikola, on je čuveni pjevač još čuvenije grupe 357...
Saša Ćurčić - Đani, poznat kao čovjek sa talentovanim nogama i srazmjerno netalentovanom glavom. U posljednje vrijeme redovni i pasionirani učesnik RIJALITI ŠOU PROGRAMA, u prevodu 'leba bez moTike, ili "sve što mi date, ja ću, brate, da potrošim"... i tako... Bio malo, družio se sa drugarima, otvorio im kafanu, na žurkama polupao šta je stigao, visio po gredama... a onda se, brate, smorio i otišao...
Zoran Radojković-Pile, čuveni zastupnik firme Fešnekst-mekleft-nekst i borac za svoja prava. Nekad se znalo za njega čak do inostranstva, a danas ga znaju čak do Sarajeva, pa je svoj boravak u Barajevu iskoristio ne bi li još jednom osvrnuo pažnju javnosti na svoju pojavu... Radio je i vikao "JAAAA RADIM!!!". Čuven po tome što je bio poznat i što je dva puta ispao sa Farme.
Olja Crnogorac, nekad manekenka i model, pomoćnica Ognjena Amidžića u Jutanem... danas... učesnica Farme. Izašla jer je "jedina normalna" u tom "sanatorijumu"... Upamćena po... khm...
Dajana, misica i pjevačica u pokušaju. Čuvena po tome što je zemljakinja Siniše Mihajlovića. Prije izašla nego što je ušla... Upamćena po tome što je napala Topalka koji joj je udijelio kompliment.
Boško Ničić, predsjednik opštine Zaječar. Zaslužni stanovnik Farme, poznat kao prvi gazda u istoj. Ostao bi do kraja, samo da je htio.
Marina Perazić, upamćena po hitu "poješću sve kolačiće" i po tome što je svoju prijetnju sprovela u djelo. Profesionalni učesnik serijala Farma u okruženju. Djecu izdržava od tih honorara. Neotporna na hranu, osjetljiva na pomen kilaže. Da su joj dali zadatak da kopa nos rekla bi da je to najteži posao na svijetu. Zasužila orden za sve i svašta. Dupeuvlakač. Svi su krivi, osim Viktorije. Viktorija joj je divna.
Snežana Mišković - Viktorija, nekada dama jugoslovenskog R'N'R-a, danas žena u godinama, narušenog ugleda i srazmjerno naprednim kompleksima. Sklona verbalnom nasilju, katkad i fizičkom. Došla da nas podsjeti da postoji i da priprema album. Dobro kuva 'lebac i pogaču. Još bolje se svađa.
Branko Babović - Đuro Palica, bivši-sadašnji Kursadžija, glumac po zanimanju. Poznat po ulozi Srga Robokapa u crnogorskoj seriji "Oriđinali". Na Farmi srušio famu o crnogorskoj ljenosti.
Dragica Radosavljević - Cakana, poznata po izvedbama narodnih pjesama "Ječam žela Kosovka devojka" i "Moj golube". Bivša rukometašica. Dokazala da joj je nadimak dao neko pristrasan. Vođa kuhinjskog klana, mnogo zayeban lik. Prgav igrač. Na farmi pokazala da zna da kuva, da zakuva, da ispljuje, da izvrijeđa, da se svađa, da tračari, da spletkari...
Marko Đurovski, poznat kao sin bivšeg fudbalera Milka Đurovskog. Neuspjeli fudbaler. Muzičar u pokušaju. Na Farmu došao sa "specijalnim zadatkom" - postati popularan po izvatavanju manekenke. Ostao upamćen po tome što mu je "zadatak" i upalio.
Sandra Obradović, model. Na Farmu došla da postane poznata, viđena, slavna... Taktika "povataj se sa Markom, narod to voli, glasaće za tebe" je u potpunosti upalila. Ne zna ili neće da pere suđe, zna i hoće da ponavlja pet naučenih rečenica. Voli da pjeva, a ne zna. Upamćena po tome što ništa ne odbija, a i čulo se za nju.
Tomislav Jovanović - Toma Panters, narodu u Beogradu poznat kao vlasnik splava, a narodu van Beograda postao poznat sa hitom "Kakvu ženu imam...". Pasionirani ljubitelj svinjetine i ostalog mesišta. Ne dira nikoga dok ga neko ne čačne i radi šta mu se kaže. Voli "đinđi-linđi i svjestan je da je sve to samo "šou biznis".
Svetlana Tanasić - Big Mama, izdanak Zvezda Granda. Podlegla uticaju vođe kuhinjskog klana. Sklona svađama, slaba sa tolerancijom i živcima. Vrijedna.
Maja Nikolić, učesnica muzičkih festivala, dobitnica raznih nagrada i društvenih priznanja. Posljednjih godina traži posao i muževe po inostranstvu. Pjeva po kući. Kad je nervozna pjeva van svih tonaliteta. Fetiš su joj štiklice. Naročito voli da lupka njima o pod dok ostali spavaju. Provokator. Učesnica 997/1000 svađa na Farmi.
Saša Jovanović, novinar. Široj javnosti poznat kao novinar raznolikih tabloidnih časopisa. Najširoj, kao učesnik VIP VB-a. Rodom sa Karaburme. Drug Ace Lukasa. Ubjeđen da je sve što radi ispravno. U stanju je da izbljuje najgore stvari i da se nakon toga izvinjava. Često ga boli "organ". Povremeno sklon nasilju. Toleranciju traži ali je ne pruža. "Oče naš" zamuckuje. Ostaće upamćen po tome što je JEDINI imao PETLJU da isječe Maji štiklu. Gdje Sale stane, tu štikla ne raste.
Igor Lazić-Niggor, muzičar. Član bivšeg sastava Monteniggers. Pozitivac. Umjetnik u duši. Vlado Georgiev mu je drug, Tijana Dapčević drugarica. Bio poznat mnogo prije njih. Dobro kontroliše emocije. Ne naročito vrijedan, al' se trudi. Svađa se samo kad mora. Zaslužni stanovnik Farme.
Dragana Šarić - Baby Doll, došla na Farmu na poziv organizatora. Radi šta zna, ostalo se ni ne trudi. Čim neko krene da je vrijeđa i bude prost odma' prelazi na "vi". Ostaće upamćena po tome što je posebnu pažnju posvećivala magarcu Okiju, šetajući ga i pjevajući mu "Somewhere Over The Rainbow".
Tijana Dapčević, najbolji makednoski proizvod namijenjen srpskom muzičkom tržištu. Na Farmu došla kao mirotvorac i samo djelimično ispunila zadatak. Bar je pokušala. Idiote niko ne može pomiriti, pa makar to bila i Tijana.
Milan Topalović - Topalko, vicešampion Zvezda Granda. Miran, staložen, radi svoj posao najbolje što zna, u tuđi se ne petlja, ćuti i ne kači se ni sa kim. Pobjednik Farme.

I sad... dok se gomila manje ili više poznatih ljudi glođe oko toga "ko je srao van rupe", zašto Maja lupa štiklama, zašto suđe opet nije oprano kako treba i ko je opet ušao u blatnjavim čizmama, običan narod sa pažnjom gleda i uz prvu jutarnju kafu raspravlja da li im je Maja "dobro rekla svima", koliko je Bebi sinoć popila, po kojim su se dijelovima tijela mazili Marko i Sandra, šta se desilo iza prekrivene kamere i ko će u svom tom haosu pobjediti...
Pri tom, vrlo je diskutabilno da li je Tijani zaista nedostajao njen, tada devetomjesečni, sin, ali je sigurno da će po Maju doći njen vjerenik, e, sad, da li Milo ili Jan... to nema veze...

Još jednom, lakše je brinuti o drugima, makar ti drugi bili sasvim obični mediokriteti, nego o sopstvenom životu...

ALO, NARODE????

Вјечност...

2009-12-07T11:56:00.000-08:00

Никада...

...те нећу напустити
...нећу престати да те волим
...нећу дозволити да нас ишта растави

Увијек...

...ћу те вољети
...ћу бити ту за тебе
...ћеш имати мјесто у мом срцу

Заувијек...

...ћемо бити пријатељи
...ћемо бити заједно

...док нас смрт не растави...

...а онда се увијек појави нека "смрт"...
...неко нови, бољи...
...нека нова играчка је увијек занимљивија од оне старе...
...заборав брише старе завјете...
...и тако у круг...

.... А Рим је и даље главни град...
...као и првог дана...
...исти...
...вјечан...

...само он...

?

Кад порастем...

2009-10-18T14:04:00.000-07:00

...бићу љекар,
...бићу глумица,
...бићу учитељица,
...ја ћу бити возач аутобуса,
...а ја ђубретар!

Ја ћу бити астронаут,
ја ћу бити кувар,
а ја пјевач!

Ја ћу, кад порастем плесати,
ја ћу бити кошаркаш као Владе Дивац,
ја ћу пливати као Чавић,
а ја ћу дриблати као Роналдињо!

Кад порастем писаћу пјесме,
за мене ће чути чак у Америци,
упознаћу своје идоле
и остварићу све своје снове.
Остаћу вјеран својим пријатељима,
никада нећу заборавити одакле сам кренуо,
новац уопште није важан,
ја живим за оно у шта вјерујем.

...само још да повјерујем у то што причам...

...тада се можда створи шанса и да одрастем...

Тата, је л' ми овај чико мама?

2009-09-10T13:45:00.000-07:00

Тако то бјеше у почетку. Створио Бог небо, земљу, напунио је створењима и стварима и онда одлучио да створи нешто најсавршеније да употпуни своје савршено дјело. Тако створи њих ДВОЈЕ.
Тај први створени зваО се Адам, а она која је створена од његовог ребра, да му буде друг и подршка зваЛА се Ева. ОН и ОНА добили су благослов и задатак да напуне земљу својим синовима и кћерима.
Савршени Творац је на све мислио и на самом почетку успоставио савршени ред.
Несавршени човјек се још од оне змијине јабуке трудио да савршенство, које му је Бог намијенио, наруши и успостави нека своја своја несавршена правила. Бог се труди да нам помогне, али ми помоћ нећемо, не треба то нама.
Тако је већ вијековима, а данас смо дошли чак и до тога да се прва створења у људском облику нису звали Адам и Ева него Адам и Стева, можда чак и Ана и Ева.

Е, сад, Адам и Стева и Ана и Ева и њихови поклоници воле тако да парадирају улицама великих градова. Били су на турнеји свуда по свијету па смо сад на ред дошли и ми. Неће они нама ништа. Само ће мало пропарадирати гологузи кроз Београд, у сред бијела дана, махаће заставицама дугиних боја, држаће се за руке (и остало за шта стигну да се у'вате), дјеца ће их гледати... и шта... Ником ништа, шта би било?
Реално, па, није то ни тако страшно. Они само рекламирају љубав... Једноставно, чико воли чику, тета воли тету... Чико држи чику за мушкост (или женскост зависи да ли је тобџија или фурунџија) и то је таааако нормално. Свако ко се буде побунио против тога да Адам и Стева и Ана и Ева гологузи и голосисе прошетају српском престоницом биће проглашен за НЕЕВРОПЕЈЦА и заосталог сељачину који не прати трендове и стоји на путу европским тенденцијама и интеграцјама и бла, бла...
А родитељи ће се у чуду презнојавати док својој радозналој малољетној дјеци буду покушавали да објасне шта се ту, како и због чега дешава. Да ли неко зна прецизан одговор и на једно од ових питања?

Недавно је у исповједаоници за психопате и монструме (у народу познатијој као "Тренутак истине") био један дечко-дјевојчица који је свакога ко не разумије хомосексуалце ставио под исти именилац "необразована сељачина". И то је у реду. У томе нема уврједе... никакве. А за хомосексуалца рећи да је педер је атак на личнос' персоне на коју се термин односи.

Пушење на јавним мјестима треба забранити, пушаче послати на голи оток, укинути им право да се хране и дишу ваздух јер га загађују, али геј је о-кеј.
Ма важи!

Да су родитељи тих што воле да се гологузи шепуре по граду били хомо оријентисани, ко би њих родио? Којим би чудом они дошли на овај свијет и били у могућности да по истом шире љууууууубааааав? Шта, спустили би их они изванземаљци? Не схватам... стојим на путу европским интеграцијама, нисам у фазону, не знам шта је модерно... Нека ми неко објасни...
За мене хомосексуализам није опредјељење него психо-емоционални поремећај. Има много болесних људи на овом свијету, али се они достојанствено држе и не показују се свуда и свима. Нека тих гејова, не буним се против тога, али нека то буду иза затворених врата. И хетеросексуални парови своје склоности не показују парадирајући градом голе гузице.

Шта, ови ће у недељу парадирати, рекламирати љубав, "борити се за своја права" и да буду прихваћени јер су другачији?
Па и хетеросексуалци су другачији од хомосексуалаца... Кинези су другачији од Срба... љеворуки су другачији од десноруких... кошаркаши су другачији од фудбалера...
Треба ли сви који се осјећамо другачијим од већине да организујемо параду?

Нисам мизантроп ни хомофоб само другачије мислим. Можда би требало да организујем параду поноса другачијомишљача?
Хајде сви да парадирамо кад нас због нечега не прихватају! Жене са локнама, људи који носе наочаре, мушкарци са брковима, ћосави мушкарци, бркате жене, студенти који не могу да положе испит... Реално, толико разлога за параде има...

А, зашто се та парада зове парада поноса? На шта су они поносни? На мушкост? На женскост? На своје хормоне? На своје мишиће? На своје спонзоре? На паре које ће се организаторима слити у џепове? На шта?
Прихватам да другачије сексуалне склоности постоје али не схватам зашто свима треба гурати прст у око због тога. "Знате, ми смо хомосексуалци." Добро, јесте, па шта ћемо са тим?
Онда наредних година можемо очекивати и параду педофила, младих жиголо момака, силоватеља... И то су врсте сексуалног опредјељења и уопште нису прихваћена међ' широким масама.
Поента је у томе да ће неко добро профитирати од организације самог скупа, организовања контра парада, хушкања хулигана да праве хаос и свега сличног. "Обични" геј људи ће ту, заправо бити колатерална штета. Неко покушава да направи будале од великог броја људи.
Али, ако воле да шетају градом голих сиса и гузица...

Ето, хајде овако, нека парадира и тај љупки народ, али хајде да парадирамо и ми хетеросексуалци! Нека се хетеросексуална парада зове "Парада ОДНОСА" и нека се сви у њој понашају у складу са називом. Па да видиш онда шта је парада!
Ех, да... и ко буде провоцирао колеге из сусједне параде ћелава му кева, а ко буде примјењивао насиље ћосав му ћале!

Кроз прозор

2009-09-02T14:41:00.000-07:00

Да ли сте некад размишљали о томе колико сте ствари бацили у животу?
Шта бацате? Када? Због чега?

По оној народној о јарићима и попу, паде ми недавно на памет (или ово што је од ње остало) тема о бацању.

Вјечито имам проблем са мамом око тога. Она би све бацила и није јој јасно како то мени све "треба". Али, не ради се о томе да је мени нешто од тих ствари које би она бацила неопходно, једноставно не могу да бацим неке ситнице.

Вјерујем да сви, или бар већина, има сличан проблем. Тешко се одвојити од неке ситнице и рећи јој "збогом" заувијек. Углавном се ради о неким материјално безврједним стварима, али је, очито, емотивна вриједност тих дрангулија непроцјењива.

У једној кутији чувам такве ситнице. Ту има свега.
Камен необичног облика који сам покупила на Светом Стефану једном приликом, празна кутијица од "Орбит" (број мог рачуна је...) бомбоница, зато што ме подсјећа на лијеп провод са сестром и "зетом", пластична играчкица из сладоледа, коју ми је поклонио мој Урош, поништена аутобуска маркица, зато што ме подсјећа на једно угодно поподне са драгим људима, неке жврљотине мог брата, аутобуске карте из дана када сам путовала "специјалним поводом", улазнице са концерата, шналица коју сам добила од Милице... свашта...
Када би ми неко понудио да ми испуни неку од мојих великих жеља или ми понудио велики новац, па да сама себи испуњавам жеље, не бих могла да се растанем од тих ситница.
Свака од тих ствари има мјесто у џепу са лијеве стране, свака та ситница ми измами осмијех на лице сваки пут кад отворим кутију, свака та "небитна" ствар буди неко дивно сјећање, чини да ме преплаве најдивније емоције...
Просто, не бих могла да живим без тога. Све то је било дио неког мени драгог а сада је дио мене...

Па се питам, ако ја не могу да се одвојим од тако малих и безвриједних ствари и бацим их, како је неко у стању да искрену, најчистију могућу, ЉУБАВ ИЗ ДУБИНЕ СРЦА коју му неко да на дар, само тако баци кроз прозор и настави даље, као да се таква емоција може убрати на сваком успутном дрвету...
Хм....

Знак

2009-08-02T15:02:00.000-07:00

Не питам ништа јер немам више шта. А, и одговоре већ унапријед знам.
Ипак, и даље не знам шта се десило, а десило се.
Сјећам се неких прича, пребројавам лица, и опет ништа.
Празно.
Премотавам филм, листам сјећања, преслажем ладице... тамо има свега. И све је лијепо.
Али, данас, сада, овог тренутка нема ништа...
обећања, заклетве, ријечи подршке, крупне, велике и лијепе ријечи... не постоје...
све је ишчезло.
Можда иза свега никада и није стајало ништа јаче од вербалне снаге...
Празно.
Не питам. Нема сврхе. Тако се хтјело.
Тако то, ваљда, изгледа...
Само не знам да ли на крају стоји узвичник, обичан мали зарез или, пак, обична, глупа, безизражајна и ничим изазвана тачка... (?)

O Жарку Лаушевићу и свима нама

2009-07-04T13:38:00.000-07:00

И ево опет... само не знам докле...

Данас је објављено да је у САД ухапшен чувени глумац Жарко Лаушевић и да ће бити изручен Србији како би одслужио преосталих 8 година затворске казне и вијест је одмах подигла буру разноликих коментара.
Лаушевић је у ноћи између 30. и 31. јула 1993. из пиштоља у нужној самоодбрани усмртио двојицу и ранио једног. Осуђен је на 13 година затвора и од тада је кренуло све ово чему се не назире крај.
За једне убица, за друге херој, чују се клетве, помиње крвна освета.
Клетве и приче о крвној освети долазе од стране фамилија оних који су те ноћи страдали, ти људи, ма колико то несувисло звучало, некако имају право на то. Мада, која је сврха... Њихових ближњих нема па нема и ту се више ништа не може учинити.
Неке се ствари просто десе, и не могу се објаснити никако другачије до ријечима "тако је морало бити". Ти људи су провоцирали, први напали, Лаушевић се бранио, афекат је стање помрачења ума... Опет, "тако је морало бити".

- Nisam izgovorio završnu reč na poslednjem suđenju. A hteo sam ponovo da kažem tim unesrećenim porodicama da shvate, ako mogu, koliko sam svestan zla koje sam im naneo, tragedije koju su doživeli i koju preživljavaju. Ali, sve moje reči, svi napori drugih ljudi i samog suda ostajali su bez razumevanja i prihvatanja. Znam da bol ne čuje, ali od mene ne bi bilo srećnijeg čoveka na kugli zemaljskoj da se to nije desilo, da sam mogao drugačije. Da sam mogao da pucam u noge, da sam mogao da ne pucam uopšte. Ali, nisam umeo, ni smeo. Da jesam, koliko bi mi lakša zora bila. Odlučio sam da se sklonim, da ustupim vremenu prolaz, ako će to nešto značiti nesrećnicima koji su ostali bez svoje dece...

Али, оставимо сада то по страни и пређимо мало на дио приче "о свима нама".
Не схватам нас. Какав је то менталитет, шта је то у нама када у свему нађемо разлог да се дијелимо, пљујемо једни по другима, правимо неслане шале, причамо гадости...
Доста људи је у овоме што се поново дешава Лаушевићу видјело одличну прилику да из себе избаци сву поган која се накупила. "Шта ће глумцу пиштољ?" "Можете ли га ослободити од њега самог? Он је мртав човјек!"
Сви имају нешто да кажу а нико их није ништа питао. Вјечито бринемо туђу бригу. Као вода, линијом најмањег отпора. Водити рачуна о томе у каквом је стању Жарко Лаушевић био кад је уништио СВОЈ живот, да ли ће одслужити казну, да ли је већ одслужио, треба ли га мучити овако или онако много је лакше него бринути о томе да ли ће данас бити ручка, колико је још испита остало, са ким ми се дружи дијете... Толико пречих ствари има, али људи воле да уживају у туђој муци.
Тако је код нас увијек, вјечито комшијама скрећемо пажњу да су им прљави прозори а из своје куће не можемо да изађемо од непометене прашине.
Лаушевић је урадио то што је урадио, признао је да је тако, осуђен је, данас, и поред раскошног талента, молерише по Њујорку... рјечју, носи своје бреме, колико је тешко то само он зна. Ја му не бих била у кожи.
Свако од нас има своје бриге, проблеме, ствари које треба ријешити на дневном нивоу, и нико не воли када му неко други "забада нос" у те ствари. А, опет, већина нас је увијек спремна да се наслађује муком неког "лица са ТВ екрана". Није више поента у томе да је он убио, то се некако, на неки чудан начин и "превиди", поента је да је он глумац, и то не било какав него један од најбољих, величанствен. Људи код нас са уживањем гледају како најбољи падају са врха право у суноврат ломећи кости и лијући крв. Наслађују се тиме... Примитивизам, воајеризам, патологија...?

Једина ствар која мене у свему занима јесте то да смо ми који поштујемо лик и дјело Жарка Лаушевића свих ових година били ускраћени за његове глумачке бравуре. Деведесете су биле "родне" за неке глумце које бих прије назвала "ратним профитерима", а који по таленту и глумачким способностима нису ни до кољена глумчини са именом и презименом Жарко Лаушевић. Надам се да ћемо једног дана поново бити у прилици да га гледамо али не у репризи него на премијери. Желим свим срцем и надам се да ће зли људи једном оставити човјека на миру и пустити га да одживи свој живот до краја, као живо биће, као човјек, као један од највећих глумаца који се код нас родио.

Мајка Храброст

2009-06-15T10:15:00.000-07:00

Знате ли ко је Мајка Храброст?
То не може бити свака жена.
То не може бити ни свака мајка.

Мајка Храброст је жена са урођеном храброшћу, вољом, снагом, и изнад свега, безграничном Љубављу.
Мајка Храброст може све. За Њу не постоји немогуће ни претешко.
Мајка Храброст стоји испред оних које воли, као штит и као копље.
Мајка Храброст сања и разумије туђе снове.
Мајка Храброст увијек пружа уточиште слабијима од себе.
Мајка Храброст је увијек подршка онима који имају дом у Њеном срцу.
Мајка Храброст има снаге да каже: "Остани!", онда кад сви очекују да каже: "Иди!".
Мајка Храброст је увијек довољно храбра да каже: "Одлази!", онда кад сви од Ње очекују да ћути.

Мајка Храброст улази у борбу, голорука, и онда када чак и они са мачевима у рукама напусте бојно поље.
Мајка Храброст увијек има снаге да се бори до краја.
Мајка Храброст никад не одустаје.
Мајка Храброст на ногама подноси ударце од којих би други већ одавно умрли.
Мајка Храброст виче онда кад сви други жмуре и немају храбрости чак ни да шапућу.
Мајка Храброст прашта увијек и свима, без обзира на тежину рана које су јој нанесене.
Мајка Храброст не прихвата пораз, Она из сваке битке излази као Побједник.

Мајка Храброст се не плаши Љубави.
Мајка Храброст воли и воли увијек.
Мајка Храброст воли чак и онда када боли. Тада воли највише.
Мајка Храброст има Срце довољно велико да би у Њега могао да стане читав Универзум.

Ипак, мјесто у Срцу Мајке Храброст је мјесто које се мора заслужити. А кад се заслужи, то мјесто се мора чувати, јер, то мјесто је Светиња.
Мајка Храброст није прољећни цвијет, не расте покрај пута и не среће се сваки дан.

Зато, ако познајете Мајку Храброст, чувајте је и не дајте да оде из вашег живота. Никада.

Мајка Храброст је риједак благослов које вам Небо пошаље само једном.

(Посвећено жени која може све. Хвала на свим лекцијама, Мајко Храброст!)

Пусти...

2009-06-14T11:13:00.000-07:00

Немој ти мене да волиш.
Немој, молим те. Не сналазим се ја са тим. Нека... пусти.
Питаћу те „зашто?“ безброј пута, и, шта год да ми кажеш, наћићу исто толико аргумената да не треба то себи да дозволиш.
Шта ће ти то? Ја се, и тако, плашим тих ствари.
Ни у дубоку воду не идем...
Немој да ме волиш. Нису они који су требали, кад су требали, зашто сад ти да исправљаш криву Дрину... Пусти.
Не знам ја то... Ускраћен ми је тај таленат, није ме мама за то родила.
Бркам жанрове, стилове, све...
Од бајке правим трагедију, од сна кошмар... не умијем са меканим стварима.
Са демонима се борим, прогоним их... али са анђелима... с њима се већ не сналазим.
Неотпорна на бол... на растанке и одласке...
Не могу ја то...
Немој ти мене да волиш...

...али, дозволи ми да ја волим тебе. То већ знам и могу.

Хм... али, овај, мислим... ШТААА????!!!

2009-06-12T14:30:00.000-07:00

Кад сам била мала (што није било тако давно), или, можда боље рећи, кад сам била млађа, била су нека наопака времена, али су се неке ствари знале.

Знало се, рецимо, да наочаре за сунце служе да нас ЗАШТИТЕ од прејаког сунца, а да се чизме носе зими, како би нам било ТОПЛИЈЕ по ногама (а самим тим по читавом тијелу).
Дјевојчице су носиле розе, лила и сличне боје, а дјечаци плаво и одјећу осталих хладних боја, али НИКАДА нису носили "женске" боје.
Људи у континенталним крајевима имали су преплануо тен искључиво ЉЕТИ, након што се врате са одмора, на коме су се излагали сунцу.
Кад сретнете породицу у шетњи знало се ко је мама, ко тата, а ко су дјеца. И при том сте знали да са сигурношћу кажете ко је од те дјеце син а ко ћерка.
Искључиво су ЖЕНЕ чупале обрве, момци су пуштали браду и бркове, или су се бријали, али се након тог бријања и даље видјело да им природа није ускратила ту "врсту" длака на њиховом лицу.
У политици се знало шта значи кад је неко "лијево" оријентисан, а шта значи кад је неко оријентисан "десно" или у "центар". У сваком случају, једни са другима нису ишли.

Данас идем градом, топло је, али сунца нема нигдје. Сретох дјевојку која у тим временским условима носи тамне наочаре ЗА СУНЦЕ. Хм...
Мода која потиче од прије неколико година је таква да се чизме носе у комбинацији са ЉЕТНИМ ХАЉИНАМА. Хммм...
Момци већ одавно носе мајице припијене уз тијело и то у розе, лила и сличним бојама. При том, те мајице им напола вире из фармерица, па сам често у недоумици да ли су на брзину изашли из куће, па нису стигли да се спреме до краја, или су, ипак, хтјели да им те мајице стоје тако... Хмммм...
Исти ти момци ходају около са уредно почупаним обрвама, добар дио дјевојака не води рачуна о томе као данашњи мушки свијет. Уз све то су избријани, као да им брада нииикада није ни израсла. Кад их човјек (или жена) погледа, не зна да л' је у питању бата или сека...
"Препланулост" је нешто што се данас среће како у јулу и августу, тако и у децембру... а нема се пара да се иде на Кубу и Јамајку...
У политици се одааавно не зна ко ту кога... подржава. Ко би лијево, сад је центар, ко би центар сад је десно... ови са десна не знају ни сами гдје би... Елем, папазјанија... Свако са сваким, нико ни са ким...

И сад, питам вас, овако збуњена и у чуду, да ли је све отишло ђавољим трагом, тамо куда је одавно пошло, или су то само мене погрешно научили, а ја била наивна па повјеровала да постоје правила и принципи...

О градском превозу, такси превозницима и другим тековинама модерне цивилизације

2009-05-14T14:24:00.000-07:00

Знате већ да код нас ништа не може да буде као код свих нормалних (и оних мање нормалних) људи. И тако, док у Јапану људи, и данас извршавају самоубиства кад воз закасни неколико секунди, док у Будимпешти превоз метроом имате на сваких (досадних) 10-15 минута, код нас ствари иду мало друкчије.

Али, реално, зашто бисмо, у било којој области, напредовали? Много је лакше, линијом без отпора, ићи стазама Османлија, или, у најбољем случају, стазама НОБ-а, и задовољавати се тиме пто ствари функционишу као у времену кад су настале.

Тако, код нас у граду, градски превоз функционише невиђено добро.
У почетку, кад је тек уведен градски превоз (негдје почетком 2003.), све је сасвим солидно функционисало. На свим линијама аутобуси су саобраћали на, отприлике, сваких пола сата до сат, зависно од удаљености насеља од центра града и броја путника.
Ал' не лези враже... Како персона која у свом власништву има транспортно предузеће (које је, претходно, годинама урнисао на функцији генералног директора), има апсолутни монопол на било коју врсту превоза у "нашеме маломе мисту", тако може и да ради шта му се ћефне, или, како му дуне...

Тако ја данас ако хоћу да идем из града кући, или у супротном правцу, у току дана имам чак четири прилике да то урадим, и то само док траје школска година. Преко распуста и викендом саобраћају само два пута дневно.

И сад, зашто ја ово све причам... Можда из разлога што посљедњих дана чешће него раније имам потребу за тим чудом које се у народу зове "градски превоз" и тек сада знам која је мука бити остављен тим људима на милос'и немилос'.

Ју, па не знате ви какви су то аутобуси. Таквим аутобусима су се возили партизани, још у десанту на Дрвар. То је било онда кад "Није умро Тито, спасио га Рекс". Е, тако.
Аутобуси су такви да се у њима распадају сједишта, која су истовремено толико прљава да се бојим да не фасујем неку још неоткривену болест. Мајке ми. Не знам да ли више водим рачуна да што мање моје одјеће буде захваћено тим заразним сједиштем, или да не испаднем из тог аутобуса.
Возач ће уредно да се издере на вас, али немојте га питати зашто се дере. Он има своје разлоге, а сви могу да се ставе под заједнички именилац "може ми се!".

Е, али, ако ви извољевате, па сад немате баш времена да чекате само тих неколико сати, период у коме вас не часте саобраћањем ваше линије, ту су, вама увијек на услузи, дивљи такси превозници.
Да, да, дивљи, ови "регуларни" су скупи да подивљаш, зато се ови јефтини и зову тим популарним именом "дивљи таксисти". Мада, постоји још понека теорија о томе. Читаћете... ако већ нисте отишли на неку паметнију нет адресу.

Гдје сам сад стала... а, да... такси.
Ти "дивљи", заправо, не возе на таксиметар него по тарифи. Тарифа је 1,50 КМ (нешто мање од једног евра). Са регуларнима сам само једном имала част. Тада су дошли на позив, превезли нас до тачке Б, која је од тачке А била удаљена једва један километар, и за то нам узели скоро 10 марака. Ја сам се за мање пара у Београду ономад превезла од Филолошког факултета до хотела Југославија, што је мноооого већа удаљеност од ове.

Елем. Дивљаци. Е, ти људи су баш чудни. Прво, некад ће вам за вожњу узети 1,50 КМ, некад ће вам наплатити цијену аутобуске карте, што износи 1 КМ, а некад ће им бити мрско да вас возе, па ће стајати и чекати да наиђе још неко јер "јеби га, секо, не исплати се мени да возим тебе саму".
Јеби га, чико, боли тебе... брига што ја на овом сунцу стојим већ сат времена, и што сам мртва уморна и гладна и што за два сата треба да будем на послу. Теби се не исплати а ни не жури ти се нигдје. Мени се исплати, шта ћу. Ко ми је крив па немам возачку дозволу.

Кад му се напуни такси и смилује се да крене, успут ће вам испричати гдје је брао или јео колике трешње, шта му је жена кувала јуче за ручак, који број пертли носи, да ли је ова киша добра за јечам, шта треба да се удене у парадајз, и све што вас савршено не занима.

Најгора варијанта је да вам се у једном дану "заломи" да морате да се возите и таксијем и аутобусом. И послије ме неко пита шта ми је...
Шта, шта ми је?!!!
:)

Vaskrsenje

2009-04-16T12:41:00.000-07:00

Prije nešto manje od 2 000 godina Sin Božiji je dobrovoljno pristao da ga razapnu i umro je za iskupljenje ljudskog roda i da bi nam, nedostojnima omogućio da živimo vječno.
Ali, ljudi su čudna vrsta, kratko pamte, brzo zaboravljaju i lako se predaju... Zaboravili su (ako su ikada i znali) da ih neko toliko voli, da je umro za njih, zaboravili su da vole, čini mi se.

Pitam se, možemo li da razlučimo šta treba sahraniti a čemu treba dozvoliti da vaskrsne...

Dolaze dani raspeća i smrti, a iza njih odmah ide i najsvjetliji dan, dan vaskrsenja. Gospod nam je pokazao da je grijeh moguće uništiti i naravno, pobijediti smrt.

Ne dozvolimo da naše raspete duše umru bez mogućnosti vaskrsenja, jer ono nije namijenjeno svakom, nego samo onima koji su spremni da pređu put Golgote svjesni da ih nakon toga čeka ogromna nagrada.

Zato sahranimo:

Zavist i ljubomoru, budimo srećni zbog sreće naših bližnjih;

sve zebnje i strahove, oni nas samo sprječavaju da dođemo do svog cilja, a tako su besmisleni jer neko odozgo sve gleda i svagome od nas na leđa stavlja samo onoliki teret koliki može da ponese;

depresiju i malodušnost, sunca ima dovoljno za sve;

mržnju, to je najveći neprijatelj naše duše;

ružnu naviku da sudimo drugima, "ko je bez grijeha neka prvi baci kamen";

egocentrizam, jer ćemo na kraju zaista i postati centar, ali sopstvenog svijeta, jer više nikoga neće biti oko nas;

gordost, jer nije tako teško reći "oprosti".

Neka napokon VASKRSNE:

LjUBAV, neka ispuni sva srca na Zemlji, ona će spasiti svijet;

praštanje, oprostimo sebi i drugima kako bi svima bilo lakše;

nesebičnost, tako ćemo pomoći i sebi i onima koje volimo;

moral, nije sramota biti smijeran i pošten;

hrabrost, da smognemo snage da se borimo protiv svojih demona;

Nema koristi od mrtve duše u živom tijelu.

Neka ne bude "ne čini drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi" nego neka bude ČINI DRUGIMA ONO ŠTO ŽELIŠ DA DRUGI ČINE TEBI, jer smo se svi već umorili od "nečinjenja". Hajde da, napokon počnemo nešto da činimo, i neka to nešto bude dobro i za nas i za sve oko nas.

Srećni vam praznici VASKRSENJA HRISTOVOG!

Prica o osjecanjima

2009-04-13T17:13:00.000-07:00

Jednom davno, sva ljudska osjecanja i svi ljudski kvaliteti
nasli su se na jednom skrivenom mjestu na Zemlji.

Kada je Dosada zijevnula treci put,
Ludost je, uvijek tako luda, predlozila:

"Hajde da se igramo zmurke!
Ko se najbolje sakrije, Pobjednik je medju osjecanjima."

Intriga je podigla desnu obrvu,
a Radoznalost je, ne mogavsi da precuti, zapitala:
"Zmurke? Kakva je to igra?"

"To je jedna igra", pocela je da objasnjava Ludost,
"u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete.
Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu,
i koga zadnjeg pronadjem, taj je Pobjednik."

Entuzijazam je zaplesao, slijedilo ga je Odusevljenje.

Sreca je toliko skakala da je nagovorila na igru i Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu svi htjeli da se igraju.

Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvijek, na kraju, svi pronadju.

Ponos je mislio da je to glupa ideja,
iako ga je zapravo mucilo sto on nije bio taj koji se sjetio da predlozi igru.

Oprez nije htio da rizikuje.

"Jedan, dva, tri..." pocela je brojati Ludost.

Prva se sakrila Lijenost koja se, kao i uvijek, samo bacila iza prvog kamena na putu.

Vjera se popela na nebo,
Zavist se sakrila u sjenu Uspjeha koji se muceci se popeo na vrh najviseg drveta.

Velikodusnost nikako nije mogla da se odluci gdje da se sakrije
jer joj se svako mjesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja.

Ljepota je uskocila u kristalno cisto jezero,
a Stidljivost je provirivala kroz pukotinu drveta.

Krasota je nasla svoje mjesto u letu leptira,
a Sloboda u dahu vjetra.

Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe!

Laz se sakrila na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana),
a Pozuda i Strast u krateru vulkana.

Zaborav je zaboravio da se sakrije, ali to nije vazno.

Kada je Ludost izbrojala 999.999,
Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto.
Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

"Milion", zavikala je Ludost i zapocela svoju potragu.

Prvu je pronasla Lijenost, iza najblizeg kamena.

Ubrzo je zacula Vjeru kako raspravlja o teologiji s Bogom,
a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.

Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspjeh,
a Sebicnost se nije trebalo ni traziti.
Sama je izletjela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom.

Od tolikog trazenja Ludost je ozednila,
i tako u kristalnom jezeru pronasla Ljepotu.

Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste
pa je ostala sjediti na obliznjem kamenu.

Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve.

Talenat u zlatnom klasju zita,
Tjeskobu u izgorjeloj travi,
Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana),
a Zaborav je zaboravio da su se uopste igrali.

Samo Ljubav nije mogla nigdje pronaci.

Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada se vec razbijesnila, ugledala je ruzicnjak.
Zasla je medju ruze, uzela suvu granu i, bijesna i iznemogla,
pocela da udara po prekrasnim ruzinim pupoljcima.

Odjednom se zacu bolan krik.

Ruzino trnje izgreblo je Ljubavi oci.

Ludost nije znala sta da ucini.

Pronasla je Pobjedu, osjecanje nad osjecanjima, ali Ljubav je postala slijepa.

Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti
i na kraju odlucila da zauvijek ostane uz Ljubav i pomagaze joj.

Tako je Ljubav postala pobjednik nad osjecanjima, ali je ostala slijepa,
a Ludost je prati gdje god ide.

(nepoznat autor)

Hvala za sve ove lude godine!

2009-04-05T16:55:00.000-07:00

Dule Vujošević može da dobije unapred izgubljenu utakmicu, sa 3. timom.
- Jedino je Dule Vujošević u stanju da od Vraneša napravi srpskoligaškog igrača.
- Kada Dule Vujošević uđe u halu, sudije odmah sviraju kraj, a delegat registruje meč službenim rezultatom 20:0 za Partizan.
- Dule Vujošević može i sa Zvezdom da uzme titulu, al’ ga zabole.
- Jedino Dule Vujošević ima više titula prvaka države od Uroša Tripkovića.
- Dule Vujošević je naučio Lazmija da recituje Gorski vijenac na ijekavici. Napamet.
- Kada Dule Vujošević kupuje majice uvek uzima one kraće.
- Dule Vujošević je osvojio titulu sa Kostom Perovićem u timu.
- Kod Duleta Vujoševića je i Boris Bakić pogađao trojke.
- Dule Vujošević može da dobije tehničku bez ulaska u halu.
- Supermen pogledom moze da osuši poplavu. Dule Vujošević pogledom može da sprži igrača koji ga ne sluša. Naočare nosi da bi ublažile prirodno dejstvo pogleda.
- Dule Vujošević je pojeo tri praseta.
- Zona koju postavi Dule Vujosevic je lepsa od Zone Zamfirove i jaca od Zone Sumraka.
- Dule Vujošević ne psuje. On vaspitno deluje na igrače.
- Konferencija za štampu Duleta Vujoševića je gledanija od Žikine šarenice.
- Ne postoji knjiga koju Dule nije pročitao.
- Pisci na konferencijama za štampu prvo naglase da se Duletu sviđa njihova knjiga.
- Da je živ Ogist roden bi sklupturu ”Mislilac” napravio prema Duletovoj pozi.
- Kod Duleta bi i plavuše naučile da igraju zonu.
- Kad bude upoznao Duleta i Čak Noris će početi da navija za Partizan. Onda će Gurović samog sebe da ”gepekuje”.
- Čak Noris do sada nije upoznao Duleta jer mu ne daju srpsku vizu. Vizu niije dobio jer u ambasadi nisu mogli da poveruju da ne poznaje Duleta.
- Dule je uspeo da nekoliko Amera nauči da igraju evropsku košarku.
- Goran Vesić će dobiti kavez u Duletovoj ulici u ZOO vrtu.
- Majkl Džordan je izjavio da bi bio duplo bolji igrač da mu je Dule bio trener.
- U ULEB pravilniku pise da Dule Vujosevic SME da se seta PO terenu.
- Dule Vujoshevic je doshao taxijem na bamberg.
- Na pitanje hoce biti silovanja vecheras, Dule Vujoshevic je odgovorio “Biće!”
- Dule Vujosevic je nabio secer Goranu Vesicu.
- Dule Vujosevic je smenio kompletnu upravu petokrake i pokazao da se projekat “evropska zvezda” u stvari svodi na jedan osvojen domaci Kup prema kome je snimljen film “srcem do trofeja”
- Dule Vujosevic je naterao Ziku Pauka da se drzi parkinga…
- Dule Vujošević se uvek slika sa Grobarima na ulici.
- Dule Vujošević je prvi put pobedio crvenu zvezdu, 2 meseca pre nego što se rodio.
- Stoji mali uplakan na ulici, nailazi Supermen i pita ga šta mu je, ko ga je dirao. Mali kaže Čak Noris. Supermen je pobegao i rekao, jebiga mali, ja ti ne mogu pomoći, ali zovi Dula Vujoševića.
- Cak Noris navija za Zvezdu, jer mu je Dule Vujošević zabranio da navija za Partizan.
- Ne postoji psovka koju Dule Vujošević nije izgovorio bar jednom.
- Dule Vujosevic je procitao celu Wikipediju
- Jednom je Dule bio neraspolozen i nije osvojio kup. O tome je kasnije snimljen film
- Dule je stariji od svog brata blizanca 10 godina. Brat mu se zove Aleksandar Dzikic
- Dule Vujosevic ima vise titula nego kilograma
- Himna Evrolige Divoshn (Devotion) je u stvari prepev pesme Di.Vujoshn
- Dule Vujosevic vs Zeljko Obradovic - profesor je nadmasio svog ucenika
- Na vrbi bi rađalo grožđe, samo da Dule Vujošević to želi.
- Uroš Tripković uživa dok mu Dule Vujoševic psuje familiju, jer zna da je to privilegija.
- Dule je bio čitalac godine u “Stubovima Kulture”
- Dule Vujosevic je jednom izgubio od taukeramike. JEDNOM!
- Dule Vujosevic ne trazi tajm aut kad drugi misle da treba.
- Dule Vujosevic u lice govori sudijama, ono sto im Grobari psuju ispred televizora.
- Neki ljudi nose majcu SUPERMENA,a supermen majcu DULETA VUJOSEVICA
- Prvi trener koji je izvrsio podelu kosarkaskih sudija na dve grupe:
1. ONE KOJIMA JE JEBAO MATER
2. ONI KOJIMA CE DA JEBE MATER
- Dule Vujosevic je najbolji kosarkas u KK Partizan
- Mašina za proizvođenje dobrih igrača,i pravljenje solidnih igrača od izraženih antitalenata.Takođe i vrhunski poznavalac srpskih psovki,pretplatnik na titule prvaka Srbije,pristalica teorija zavera,noćna mora sudija...
- Dule Vujosevic i od Bozidara Djelica moze da napravi vrhunskog centra
- Tom Kruz ce u sledecem nastavku "Nemoguce Misije" glumiti trenera u Srbiji koji pokusava da preotme Duletu titulu. Naravno, takve stvari se desavaju samo na filmu.
- Dule Vujosevic bi i od drugog Nenada Čanka napravio igrača.
- Dule Vujosevic je srusio prvaka Evrope bez tehnicke greske.
- Covek koji se toliko najebao majki da ga svi postuju kao oca.
- Kada na google ukucate ,,basketball" ili ,,kosarka", pretrazivac vam vrati "Did you mean Dule Vujosevic"
- Organizator najgledanijeg reality show, Operacija Titula, koji se sa ogromnim uspehom emituje vec 8 sezonu.
- Jedne godine je Partizan dobio generalnog sponzora,a Beograd i drzava su stali uz klub.
Te sezone je Dule Vujosevic osvojio NBA ligu.
- Dule nije hteo da ode na Fajnal For, jer su taj vikend najavili kisu u Berlinu.
- Unija evropskih kosarkaskih liga je i zvanicno reimenovana. Sada je DULEB.
- Jednom tako izvesni spahija udarao pločice u turskom kupatilu. Dođe Dule Vujošević sa decom i, čim je video, zavrte glavom i reče: "Ne valja, RAZBIJAJ!" I deca, šta će...
- Dule moze da kuca sa bacanja,ali nece jer ne zeli da sramoti svoje igrace.

Почетак

2009-02-27T08:03:00.000-08:00

Светац је шетао Рајским вртом. Босоног. Слушао је хор анђела како умилно поје. Уживао је у љепотама Царства свога Оца.

Затим је погледао доле...

А, тамо је видио праведнике којима су се грешници смијали у лице,
Видио је дјецу са избоденим рукама,
Видио је жене које продају своје тијело и мушкарце који их унесрећују,
Видио је блуд, разврат и неморал у сваком ћошку ћошка,
Видио је празне колијевке и оне који не желе да их напуне,
Видио је сиромахе поред којих богаташи пролазе гледајући их са подсмијехом,
Видио је грешнике који не желе да се покају,
Видио је вође чија су лица упрљана крвљу праведника,
Видио је како се они које он чека у свом Царству клањају неким новим идолима и како срећу покушавају купити новцем,
Видио је сузе у мајчинским очима, али не и понос у очинским,
Видио је да Каин поново убија Авеља,
Видио је празан дом свога Оца и трговце испред храма,
Видио је празна срца, срца без љубави...
Видио је да људи више ништа не виде.

Тада је застао и на тренутак се запитао:

"Да ли сам страдао да бих сада видио све ово? Јесам ли због овога на себе узео све њихове гријехе, био понижаван и умро да би ти гријеси били опроштени?"

А онда је застао, његово Срце је залупало јаче, препуно љубави према онима доле, малима и недостојнима.
Рече: "Дошло је вријеме да се поново сретнем с њима," па повика,
"Михаило, пођи са мном и поведи Војске. Још није све изгубљено. Хајдемо!"

Суд(ит)е ми....

2009-02-26T15:35:00.000-08:00

Неко ко ме добро познаје вјероватно не би повјеровао кад би им неко рекао да је из моје главе и руку изашао текст који слиједи...

Ради се о томе да ме на писање овог текста навео текст пјесме коју пјева Мирослав Шкоро.
(За оне који не знају, ради се о хрватском пјевачу који је "блажи облик Томпсона". С тим да је Шкоро више патриота него усташа, те да има и дивне љубавне пјесме, за разлику од друге поменуте естрадне појаве.)

Књигу пише витез рода мога
у далекој земљи окован.
Па је шаље својој вијерној љуби,
под зидине града бијелога.

"Еј љубе моја, мога ока вило,
иду дани оде година,
еј, да уза ме није твоје тило
и да су ме браћа издала.

Суде ми, зато што своје волим,
волим највише,
што сам бранио моје најдраже.
Суде ми, душмани моја љубе,
али не знају да је истина вода дубока.

....................................."

Е, сад...
Немам апсолутно ништа против да се Шкоро на овај начин изражава и обраћа публици. Гледала сам и снимак са концерта у Загребу на коме десетине хиљада људи пјева ово заједно с њим а он плаче на бини...

Овдје се очигледно ради о неком њиховом генералу (биће да је, по свој прилици, у питању Готовина) који, очигледно, из Хага пише писмо својој драгој. И ником ништа... Јел да?

Наравно да је ником ништа јер су у питању они. То је сасвим о-кеј... Они воле и поштују своје и нико у свијету нема ништа против. Немам ни ја. Они су се изборили за своју државу, на овај или онај начин... То, шта су они и како "бранили", показаће историја, као и то шта су ти њихови "витезови" радили да би Олујом и Бљеском "одбранили" српске куће тамо код њих...

Ух, одох предалеко али морала сам да кажем. У сваком случају, поштујем то што воле и пазе своје, те тако поштујем и Шкору, који на свој начин показује своје "домољубље". Воли човјек своје, свака част, капа доле.

Ова пјесма није сама по себи уврједљива, тј. није Шкоро хтио да нас увриједи, овога пута не. Оно што мене овјде боли је то што код нас нема некога ко би написао пјесму идентичну овој али у којој се велича српство. Имамо и ми људе који су "оковани у далекој земљи", они, дакако, имају вијерне љубе, а ми, наравно, имамо бијели град у коме те вијерне љубе живе, и уредно примају пошту... А, тек ове "браће" што имамо... Је л' треба некоме, ми таквих имамо на извоз?

Рећићете ми да су њихови генерали бољи и поштенији од наших? Да су они "витезови" а наши нису? Ма, хај'те молим вас!!!! Докле, бре, више овако????!!!!

Зашто ми више волимо све туђе и докле ћемо свога да се стидимо????
Да није можда Готовина бољи од Младића??? У најмању руку, исти су...

Проживјела сам рат, знам шта то значи и не желим да се то више икоме на свијету догоди. Али, ако они имају "витезове", дозволите, имамо их и ми.
На крају крајева, нисам за то да величамо било кога поименце него ми се тако намјестило. У сваком случају имамо земљу коју треба да волимо највише!

Мене само "душа боли" што код нас нема некога ко је на овај начин поносан на своју земљу, вјеру, нацију...
Када би код нас настала оваква пјесма, онај, ко би стис'о петљу да је напише, био би од стране "модерних" политичних снага и невладиних организација проглашен за некога ко "стоји на путу европској Србији".
Ти и такви нас уче да треба да волимо туђе а да је наше "лоше и сељачко". То је, забога, као да ме неко учи да треба више да волим мајку неког свог комшије него моју рођену...
Е, па, није тако! Није и не може бити! Која је биљка успјела да се развије без коријена? Има ли таква? Неееееема....
Немам ништа против, идемо у ту Европу, куд сви Турци туд и мали Мујо, али, сувише смо мали да бисмо се одрицали свога. Ако све наше комшије могу у ту исту Европу са својим националним и културним идентитетом, можемо и ми. Само треба мало да им се искезимо у лице и кажемо да се тога не одричемо. У супротном,газиће нас како ко буде хтио. Као да су нас до сад мало газили. А газили су нас зато што нисмо могли да се договоримо ни око чега.

'Ел би могли мало да се договоримо и сложимо? Једном, па таман ће уто и смак свијета....

Ако неко умије, као што ја не умијем, нека направи пјесму попут ове и нека и наши очеви једном почну своју дјецу да васпитавају, између осталог и, ријечима
"Ко не воли и не чува своје,
неће Божијег лица видјети"

Мени не суде по, тамо неким, судовима (не)правде, у земљама у којима за моју ни не знају, али ми "суде" неки људи које познајем зато што своје ВОЛИМ највише.
Е, па, ВОЛИМ! Ако је то гријех, нека ми суде. У ствари, не треба да ми суде, признајем да сам крива, само прочитајте пресуду, а знам да неће бити испод 15-20 година. То је тарифа за Србе, а ја се нећу стидити ни то да признам! Јесам!

Само се једно мјесто на свијету зове ДОМ!

2009-02-23T15:15:00.000-08:00

Ово није политика. Сада нећу да се бавим ничим површним, нарочито нечим толико површним као политика. Ово је питање нечег много јачег и узвишенијег, ово је нешто што се не да поредити ни са чим.
Питање је срца.

Помало је тужно када човјек нема завичај. Ја га немам. Родила се у једном граду, одрасла и живим у другом. Овај који би требало да се зове мојим завичајем, то де факто није. И оно мало слика које сам у својој малој глави понијела кад сам одлазила већ полако ишчезава. Скоро двадесет година нисам била тамо, и, мада и даље драг, то више није исти град.
Овај други, у коме проводим дане, никада нисам успјела да заволим до краја и доживим као свој. Некако не могу. Јаче је од мене. Драг ми је, волим кад се однекуд вратим у њега (осим кад се враћам из Београда), али, то није "мој" град.

Али, оно што куца у мојим грудима, то се зове Република Српска. Не волим када неко каже да сам из Босне, јер, то званично јесте Босна, али људи који ту живе не мисле тако.
На крају крајева, била би уврједа и за једну и за другу страну рећи тако нешто. Наши очеви се нису борили за то, али политичаре баш брига за све нас. Зато и нећу о политици.
У сваком случају, то што ни у једној званичној књизи не постоји, то што сваким даном покушавају да омаловаже, то, за шта би највише вољели да никада није ни настало, то што би они згазили као пикавац, то мени значи СВЕ.
Економски гледано, није нека привилегија живјети у Републици Српској. Плате... хм... па, преживљава се... Пензије... кхм... ко је рек'о пензије...
Реално, ситуација није боља него било гдје у "комшилуку". Домаћи и гостујући политичари воде главну ријеч и купе сав кајмак, ми обични се боримо, крпимо... живи смо још увијек, то је ваљда неки знак...

Али, осјећај који се у мојим грудима пробуди кад однекуд кренем кући и дођем на један од граничних прелаза, на коме пише ДОБРОДОШЛИ У РЕПУБЛИКУ СРПСКУ! то се не може платити никаквим парама...
Као ни то кад славимо Дан републике за инат свима, кад сви заједно славимо Бадње вече, када нас грије иста ватра... ријетки тренуци кад смо СВИ ЗАЈЕДНО. Тај појам РЕПУБЛИКА СРПСКА је, ваљда, једина ствар око које се ми, који живимо на 49% територије слажемо. Волимо то име и све што оно представља и не дамо га никоме!

Ето, Српска није велика, чудног је облика, тренутно је без грба и без химне... али, то је МОЈЕ, ја то не дам никоме. И, можда немам пасош те земље и можда га никад нећу ни имати, али, за мене се само једна ЗЕМЉА на свијету зове ДОМ, и, ма колико то некога нервирало, овај тврдоглави Ован ће увијек рећи да је Бијељина у Републици Српској.

Можда нисам сигурна гдје ми је завичај, али са стопроцентном сигурношћу могу да кажем гдје је мој дом.
Мој дом се зове РЕПУБЛИКА СРПСКА!

Оскар за идиоте

2009-02-15T10:34:00.000-08:00

Када вам исперу мозак онда могу да вам раде шта год пожеле. Под будним оком некога ко нам, из вана, преко масовних медија, пласира најсавременија "средства за прање" мозгови људи се претварају у кашу тако да ускоро неће имати ни шта да нам испирају.
Претварамо се у неку врсту машина, шта ли... у сваком случају у нешто што може да функционише и без сиве масе. Паде ми, овог часа, на памет назив једног старог југословенског филма, "Како сам систематски уништен од идиота", јер то је оно што нам се већ деценијама дешава.

Да не залазим у политику и политичка уређења која су нас сналазила посљедњних стотинак година, о томе је испразно говорити и од тога, народски речено, нема 'леба. Ипак, ово што ми данас преживљавамо дефинитивно је посљедњи стадијум уништавања наших мозгова, креативности, душе и свега што има неке везе са тим.

Да ли да почнем од "хитова" продукцијске куће ИМОУШН, реклама "за све народе и народности" или неких ликова из домаће продукције...

Програми телевизија из земаља бивше нам земље изгледају готово идентично. Чему је онда служило раздвајање кад опет гледамо и слушамо сви све исто? Ето још једне бесмислице о којој се може размишљати... (хех)
Колективно уништише креативност и дух балканских народа, а ти народи су управо по томе били препознатљиви. Мислите да је случајно? "Случајно" не постоји... "систематски уништавани од идиота..."
Зашто би креативни људи мислили својом главом кад то у данашње вријеме уопште није модерно... Имамо, фино, шаблоне, па, брате мили, можемо да се уклапамо у њих колико нам је воља...

Концепт емисије, рекламе, размишљања, у крајњој линији, већ су осмислиле чике негдје тамо, ми само треба да пронађемо мушку или женску персону која се уклапа у њихове услове, кликнемо на "rec" и сви постанемо сретни и весели дивећи се шарму, духовитости и иновативности (молим?) нове ужасно гледане емисије...

Одлучила сам да не посвећујем превише пажње "свевидећем" ИМОУШНУ, који генијално, потпуно генијално, пласира на наше екране сво могуће смеће овога свијета,
почев од стартовања људи по улици, преко јефтине патетике, најогавнијег могућег начина да се ступи у брачну заједницу па све до "играња Бога" у ужасно гледаном "спе'таклу" познатијем као "свевидећи и свемогући" Вееелики брат. Доста, ако душе имате!!!

Чудесне рекламе су прича за себе. Сви, као, имамо различите рекламе за одређене производе а, у суштини, то су исте рекламе, само су гласови и имена мало другачији. Тако у Србији дезодоранс користе Андреа и Драган, док у БиХ тај исти дезодоранс (изговарајући исти текст) користе Алма и Дамир. У Хрватској клинац "жели какати у Карловој купаоници" док у Србији потпуно исти млади човјек "жели да каки код Каће"...
Разлика је суштинска, знате...

Е, сад на ред долазе они који покушавају нешто и сами да смисле (ко је рекао позајме идеју?)... Прије свих мислим на драгог нам Огњена Амиџића. Да се разумијемо, немам ништа против њега лично. Један период мог живота обиљежио је његов чувени "Јутарни" и то ми је било баш супер. Овдје желим да кажем нешто о најновијем плоду његове бујне маште.
Чувени и напрасно и преко сваке мјере популарни ОСКАР!
О том лику немам лијепо мишљење, али није у томе поента. Поента је да мислим да нам уважени господин Амиџић преко Оскара у руке гура огледало, а ми то огледало узимамо са погрешне стране.
Наиме, мислим (усуђујем се да то себи дозволим) да Оскар постоји да би нам показао неколико битних ствари о нама.
Оскар је, то је свима јасно, и физички и психички најобичнији дебил. Тај дебил иде и разговара са људима различитих професија и његова питања су понекад духовита, понекад смијешна али најчешће болесна и идиотска. Врхунац кича и неукуса за мене је прилог направљен у радњи погребне опреме. Просто, мислим да неке ствари никако не би требале служити за спрдњу, у нешто се ипак не дира.
Али, евидентна је чињеница да, што је Оскар идиотскији, болеснији и морбиднији то се народ више интересује за њега и гласније се и хистеричније смије, више га воли.
Његови "хитови" Медо брундо и Змија и жаба су са мање од 24 сата постали мега хитови, већи од побједничке пјесме Евровизије а група обожавалаца на фејсбуку (том чуду данашњице) и група подршке Оскаровом одласку на Евровизију броје невјероватно пуно чланова.
Мислим да баш то говори пуно о нама и томе какви смо данас.
Можда Огњен покушава да нам покаже колико нисмо свјесни своје несвијести?
Што нам већи идиотизам нам понуде ми се више "примамо" на то, јер то је, Боже мој, тако "КУУУЛ".

Драги моји, ми смо се превише погубили у овом хаосу који, неријетко, сами себи правимо. Више не знамо шта ЈЕСТЕ духовито а шта нам се продаје у таквом паковању, заборавили смо да се искрено и од срца смијемо, заборавили смо да се шалимо, да причамо вицеве... Тражећи срећу тамо гдје је нема, летећи за новцем, трошећи енергију на небитне ствари, борећи се да останемо и опстанемо, заправо смо изгубили осјећај за суштину, праве вриједности, истинску љубав, изгубили смо шарм и дух, изгубили смо себе.
Хајде да већ једном узмемо то огледало и погледамо свој одраз у њему, али, овога пута, са праве стране. (Док) Још није касно...

чекај...

2009-01-09T15:16:00.000-08:00

тражила сам те...
баш тебе, да...
од леда Аљаске до карипских плажа...
тражила сам те...
није те било ни на Тибету, ни у Кини,
није те било ни поред кипа Слободе, ни код египатских пирамида...
тражећи те препјешачила сам и Сахару и све океане свијета и Јужни и Сјеверни пол...
није те било...
узалуд сам завиривала у углове Колосеума и Партенона...
ни тамо ниси био...
завирила сам под сваки камен и у сваки цвијет...
ништа...
чекала сам да се појавиш...

онда сам те, сасвим случајно, срела и схватила да си све вријеме био ту, сасвим близу мене...

и сад, кад си ту, када сам у то сасвим сигурна, сваким својим покретом ти дајем знак да би требало да одеш...
немој ме послушати, јер то није оно што желим...

дај ми само мало времена, причекај сада ти мене...

Нека тако буде!

2008-12-16T08:42:00.000-08:00

Чврсто сам одлучила данас... или можда и мало раније... али од данас ЗВАНИЧНО:

нећу обраћати пажњу на трачеве и оне који у њих вјерују,
нећу покушавати да спасем нешто што никад није ни постојало,
нећу се нервирати зато што се нека "кула" срушила под налетом зрна пијеска...
Од данас више не чујем заједљиве коментаре и не видим презриве погледе,
не потресам се зато што Њутн није био у праву јер, лаки падају брже, секунд им је довољан...
Од данас више не вадим из блата оне који желе мене тамо да одвуку,
од данас сам вакцинисана против напада енергетских вампира, који на сваком прозору узгајају негативну енергију и немилице је разбацују около...
Од данас око мог малог свијета подижем велики зид са једним вратима на која ће моћи да уђе само онај кога ја унутра пустим...

Боље је бити негдје сам са собом бити и задовољан него у било каквом друштву а дубоко незадовољан... А ја знам да нисам сама...
Знам да на овом свијету постоје људи чије срце бар једном у току дана откуца и за мене, знам да постоје људи којима није битно шта се около прича него оно у шта су се сами увјерили, људи који теже лету а не паду, људи који желе и знају да мијењају себе и свој дио свијета да би им било љепше и зато данас званично стављам широк осмијех (какав је да је, мој је :) ) на лице, газим само напријед и заустављам се само због и код оних који су тога вриједни!

ТАЧКА!

за вас дишем....

2008-11-26T15:22:00.000-08:00

Кроз наше животе прође много људи.... заиста много... али, ако сагледамо мало боље, колико ЉУДИ ту има? На колико прстију се могу набројати?
Кроз мој мали, небитни, живот прошло је заиста много тога и много њих... мало је остало, није све створено да траје...
Имена су, у овом случају, небитна... служе да би се нешто разликовало од нечег другог...
Кад све прође, а све мора да прође, с том намјеном смо дошли на Земљу, памте се само лијепи тренуци, тренуци који су нас оставили без даха, људи који су нас навели да дишемо другачије...
Има таквих људи око мене... мени су битнији од свега.... хвала Богу што их је послао да би ме учинили бољом...
Е, па, најдражи моји, мислим да знате који сте... ова слова су посвећена вама и то није ништа у поређењу са оним што сте ви учинили за мене....

Хвала ти што си радост мог живота, ти ћеш то увијек бити, ти најбоље знаш све моје бубице и све разумијеш, нема везе што си млађи...

Хвала и теби која све увијек знаш, разумијеш без пуно ријечи... то је пуно више од "добросусједских односа"...

Хвала вама који ме гледате како се са црним подочњацима борим са сопственим и нашим заједничким демонима, преносећи дио мог "бремена" и на вас... Знате све...

Хвала теби, коме никада нећу моћи да кажем довољно "хвала" за све... коме никада нећу моћи ништа да поклоним јер ми се чини да је све мало за такву људину...
ти си мени поклонио пријатељство и отворено срце, већег поклона од тога нема...

И теби хвала до неба за толику љубав коју носиш у себи и преносиш на све око себе...
коју сам "осјетила на својој кожи"... Хвала ти што на свијет сада гледам другачије јер сам сигурна да ЧИСТА љубав није умрла са диносаурусима, ти си ми то показала...

Хвала Вама, јер сте за мене увијек имали адекватну реченицу, јер сте у преломним моментима помогли да преломим... знам да је све било за моје добро, знате и Ви да знам.

Знам да вам све ово вријеме није било лако са мном, знам јер ја са собом проводим 24 сата дневно, седам дана у недељи. Баш зато што знам колико је тешко носити се са свим оним што ја јесам, мислим да јесам или покушавам да будем, баш зато толико цијеним што сте присутни у мом животу и не постоје ријечи довољно велике и јаке којима бих вам исказала силину љубави коју према вама осјећам.

Ви сте ме научили да је живот лијеп без обзира на то колико тешке ударце умије да зада.
Ви сте ме научили да се са осмијехом носим са тим.
Ви сте ме научили да реченицу "Волим те" треба често говорити онима за које то осјећате, да би они били што свјеснији тога.
Ви сте ме научили да морам научити да цијеним саму себе ако желим да ме други цијене (још учим...)
Ви сте ме научили да искрена и права љубав и пријатељство које из ње произилази не познаје границе, године нити било шта слично...
Рече једном једна од вас: "Ваш сам вјечити ученик" и још једном вам хвала за све!

ВОЛИМ ВАС!

Далеко... даље... најдаље... ТИ

2008-11-26T10:01:00.000-08:00

Ко си ти?
Кад си се појавио наивно помислих да си добри дух из чаробне лампе који је дошао на свијет да би био мој.
Онда си из мене узео најбоље што си нашао, своје бриге оставио мени и само нестао.
Сваки сљедећи пут остајао си све краће и остављао само више бола.
Не, ти ниси добри дух... не можеш бити...
Данас си опет свратио у мој живот.
Не, не у мој живот, не ни у мој дан... Свратио си... остао си таман толико дуго да ми се читава година изврти пред очима, да потистнем у страну све дивне људе који су се у мом животу десили послије тебе, да сав сјај овога љета нестане пред љепотом твог лика и твојих лажи.
Свратио си... да ми кажеш да ниси заборавио, да памтиш, да си свјестан...
Ко си ти? Због чега све то радиш?
Да ли ме то Небо ставља на пробу? Да ли то, можда, радиш ти? Храниш сујету или си опет болесно сам, за промјену?
Сигурно ниси дух... то није њихов стил... то си само ТИ, није битно ни твоје име, ни твоја слика, ништа.
Слаба сам а то схватим тек кад одеш па се вратиш, свратиш...
Сад си опет отишао и не знам кад ћеш, и да ли ћеш опет бити ту.
Мене ће увијек чекати мојих двадесетак квадрата самоће, а тебе... тебе ће чекати гомила оних који су ту из користи...
А када оду... чека те празно и увијек слободно, оно САМО ТВОЈЕ мјесто у дну дна мог срца...
Оно ће заувијек остати такво, можеш бити миљама далеко... од тог мјеста не можеш побјећи докле год се чује „тик-так“.